Poklonio sam jabuku čoveku koji sudio je svakome i gledao sam kako mu razum gubi bitku sa karakterom. Sada mu pogled luta od nosa do cipela i nem je. Video sam dvoje dok je jedan pričao trećem ono sto ovaj drugi misli. Drugi je kukavički okrenuo glavu dok ga je treći očima tukao. Poklonio sam im obraz. Čuo sam od jednog mladića da ga niko ne voli i da ih je baš briga za njega. Poklonio sam mu samopoštovanje. Upoznao sam talentovanog i hvalio ga, upoznao sam i netalentovanog i…
Zatvori oči. Nešto te boli. Igraćemo se žmurke sa životom pravićemo se da se mlečni putevi nisu osuli po našim stopalima i da je onako kako red nečega u našoj glavi čini red stvarnosti. Pravićemo se da nam nisu trebali zagrljaji kad su ruke visile niz umorno telo i da nam nedra nisu vapila nego da su te modrice ispod kože stvar mode i da ne govore više od bilo kog ćutanja. Autor: Ivana Pantelić
-Teško mi je, ne znam odakle da počnem… – Polako, uzmite maramicu. – psihijatar je strpljivo čekao da Sonja obriše suze i smogne snage da mu ispriča ono što je toliko muči da je zajecala čim je sela na kauč. Naravno, moguće je i da se rasplakala kada je videla bele sportske čarape svoga doktora kako vire iz crnih lakovanih cipela, ko zna. Nakon što se smirila, nastavila je: – Zbog svog… stanja, nisam nikada pomišljala da bih mogla da imam vezu. Još kao mala sam morala da lažem drugare…
Dobri moj djede, Bijah ti ja neku noć, al’ srce moje brzo poželi Makar kroz pismo tebi doć’, da san s tobom podijeli. Evo klanjah jaciju djede, pa požurih pisati tebi Da ti pismom pomilujem sijede, i srcem te primaknem sebi. Ja sam djede, mirna ove noći, sretna sam ti srcem Možeš mirno u san poći, budit’ ću te suncem. Pisat ću ti sad o sreći, tugu ću preskočiti ove noći Ti spremi jastuk gdje ćeš leći, spusti glavu i zatvori oči. Sanjah djede Kurban Bajram, jutro rahatno i mirisno…
Duša nam visi o koncu, ali to je konac koji delo krasi! Obešeni je uvek bar za dve glave inad drugih ljudi! Najžešći protivnici vlasti direktno je ruše ekonomskim podrivanjem iz direktorskih fotelja! Niko nije nedodirljiv. Samo su neki neuhvatljivi! Brine me poplava novih snaga na političkoj sceni. Svaka poplava ostavi šljam za sobom! Srbija je velika tajna. Ni granice joj se ne znaju! Velika je sujeta malih ljudi! Nisam Diogen, mada volim bure! Žena me tuče, ništa ne pišem i znam da ništa ne znam. Još da se otrujem,…
(Ne)znam te! Ne znam se. Ne znamo se. Ali, zanimaš me. Jer ogledala oživljavaš jer prostore iskrivljuješ i ispravljaš jer mi šalješ razglednice sa drugih univerzuma. Jer ti ne siđeš, već se baciš na gore, s’ uma. Jer dendriti i neuriti su tvoja šuma. jer si vešta optička varka i jer si iluzija. Jer si stvoren iz delića i niz si rastvorenih parčića. Jer si žedan i gladan otkrića jer imaš spiralno obojeni oltar jer si i sam vizionar. Jer imaš dar. Jer si rasparen par i paran nepar. Jer…
Tiho… sad pučina maršira, nevidivim hodom očekuje se tajni čas čak i zvezde strepe nad svesvetom vodom pred valovima trebalo bi stišati glas. To je val gromke tišine za njim plače vaseljenska glad, to je putir dostojanstvene visine, u kom je svetost, nezemaljski slad. Greben je u grudima gord i brodolom srca sledi, čudo nad čudima pokreće svod, do srca put da odledi. Molim za tišinu! Pa da mir vaskrsne, na hridu putokaz je za visinu, nek se radost besa rasprsne. Ćutanjem pokrij se, nemir preti kada kob tumara svugde…
Na obali nestrpljivo skidam odjeću. Dio po dio, bacam daleko od sebe. Kidam jutarnju rosu kap po kap, ostavljam to svjetlucavo blago u uglu niskog šiblja, divljeg šipka sa prezrelim plodovima ko biserima. Lagani jutarnju vjetar usporava moju namjeru, da se go – golcat otisnem po vodi i plivam… plivam što dalje od svega. Hladi moju nagomilanu vrućinu topline straha koji čeka duboko u umeni Lagani jutarnju vjetar. Obruši se jedan zlokobni zrak iza visokih borova na proplanku na mene, probio me kroz tjelo ispod ramena, sasvim slučajno, nenadano, ostao…
Na kraju vraća se početak, isto onako neznan, isto tako čudnovat. Pastelne boje žara polako obasjavaju živote koji će tek doći, koji nesvesno postoje i one koje polako koračaju ka nečem što nam je svima nepoznato. Dok ptice slažu melodičnu priču sa zvukom klavira koji dopire iz jednog stana, čovek očiju hladnih talasa sedi u parku. Ljudi jure pored njega. Svaki dan je dolazio u taj park, na to isto mesto. Teško je hodao zbog svoje bolesti. Njegov um ispunjava buka reči, pitanja. Nakon nekoliko dugih trenutaka pored njega seda…
Ćutala sam do sada. Niko nije znao koliko patim, kroz šta sam sve prošla. Svi priželjkuju da budu primljeni u Hogvorts, da postanu deo te „magične“ zajednice. Knjige su ispisane o njemu, ljudi ga obožavaju, čitavi sajtovi su posvećeni nekoj vrsti virtuelnog petinga između fanova Hogvortsa i Hari Potera koji dolaze do orgazma samo pišući u kaps loku kako ONI NAJBOLJE POZNAJU ovu rupčagu od škole. Dosta mi je više. Vreme je da se sazna istina. Bila sam prvi i jedini student iz Srbije koji je ikada koji upao tamo. Baba…
Imao sam san no, izgubio se na ivici tvojih očiju i sada ga tražim između prepona ljubavnih stihova pred svitanje u tvojoj spavačici koja ti savršeno pristaje i otkriva mekana bedra u kojima pronađoh svoj san čim je moj jezik pozvao i gornje i donje usne na ples… ples na kojem se spojiše naši uzdasi puni čežnje ali i požude za slatkasto slanim sokom stvorenim u mračnim kutovima sočne vagine. Autor: Josipa Lesinger
