(Ne)znam te!
Ne znam se.
Ne znamo se.
Ali, zanimaš me.
Jer ogledala oživljavaš
jer prostore iskrivljuješ i ispravljaš
jer mi šalješ razglednice
sa drugih univerzuma.
Jer ti ne siđeš, već se baciš
na gore, s’ uma.
Jer dendriti i neuriti su tvoja šuma.
jer si vešta optička varka i jer si iluzija.
Jer si stvoren iz delića
i niz si rastvorenih parčića.
Jer si žedan i gladan otkrića
jer imaš spiralno obojeni oltar
jer si i sam vizionar.
Jer imaš dar.
Jer si rasparen par i paran nepar.
Jer si duplikat i unikat
i jer si sa njima ljubav i sa njima rat.
Jer na leđima nosiš zvezdu
i izlegle mašte čuvaš u bodljikavom gnezdu.
Jer u očima imaš školjke i more
i jer ti glas razumeju
(pra)šumskog drveća kore i sve livade i gore.
Jer ti se misli bore da nezamislivo stvore.
Naborani satelit beli, svoj ti
magijski prašak u komore deli,
ti ga hvataš u krila tvrda
i zacenjen od smeha trčiš
kroz doline i brda.
Jer oko vrata ti se zraci
Nebeskog tela obesili
koji su oduvek tu bili
i koji zauvek tu biće.
Jer si biće
i fanatik.
Jer si svetog hrama tišina
i umiruće zvezde krik.
Jer si eksperiment i analiza
kao što si zavisnost i kriza.
Jer si narkoleptična koma
jer si stanje svesti
od ekstaze do besvesti.
Jer ti snivaš i bivaš.
Jer si kreatura i kontura
jer si boja i tekstura
jer si mirisa bura.
Jer si balans i trans
jer si kontrola
jer si dodat i oduzet od bola
i sastavljen na pola.
Imaš kaleidskop pod paučinastom opnom
i jer si mir i ommmm
jer puziš, hodaš i letiš snom.
Jer ti u likvor otiče reka
Sunca, i ti si onaj koji na javi o snovima bunca.
Jer si sajens fikšn,
ili ti naučna fantastika.
Jer si telesna vežba i moždana gimnastika.
Jer ti Mesec neizbežan bes stvara,
jer… samsara.
Jer si beskonačna kosmička sila
koja se u tvoje telo sakrila.
Jer si onaj koji ide,
a pre toga je došao.
Jer si onaj koji zauvek ostaje
i nikada nikud nije pošao.
Autor: Miloš Janjić
