Šokantna ispovest studentkinje Hogvortsa: VREME JE DA SE SAZNA ISTINA!

Ćutala sam do sada. Niko nije znao koliko patim, kroz šta sam sve prošla. Svi priželjkuju da budu primljeni u Hogvorts, da postanu deo te „magične“ zajednice. Knjige su ispisane o njemu, ljudi ga obožavaju, čitavi sajtovi su posvećeni nekoj vrsti virtuelnog petinga između fanova Hogvortsa i Hari Potera koji dolaze do orgazma samo pišući u kaps loku kako ONI NAJBOLJE POZNAJU ovu rupčagu od škole. Dosta mi je više. Vreme je da se sazna istina.

Bila sam prvi i jedini student iz Srbije koji je ikada koji upao tamo. Baba mi je bila vračara, mama je znala odlično da gleda u šolju, a tata nikada u životu nije zapišao dasku wc-šolje, što je opet neka vrsta magije. Imala sam, takoreći, pedigre. Otišla sam na onaj prokleti peron puna nade i uzbuđenja. Koliko sam naivna bila, Bože, ne mogu da oprostim sebi. Voz je krenuo, a ja sam odmah otvorila svoju tobru sa ručkom. Tada to još nisam shvatala, ali drugoj deci je smetao miris pečenja koji se širio vozom i ubrzo sam ostala sama u kupeu. Gospođa koja je prodavala slatkiše me nije pitala da li želim nešto (verovatno jer nije htela da me prekida dok sam zaranjala u torbu i krvnički kidala mesište zubima), a baš sam bila spremila novac da kupim jednu onu čokoladnu žabu. Stvarno  mi se jelo nešto slatko posle te lepe krtine. Koliko je bila dobra, još mogu da osetim ukus.

Dok smo izlazili iz voza, svi su gledali u mene sa gađenjem. Da li jer sam mirisala na ručak ili jer su mi se usta sijala od masti – ne znam. Samo znam da sam se od tog trenutka osećala odbačeno i nešto mi je govorilo da će sve ovo biti jedan boj na Kosovu razvučen u četiri godine. Tri prsta! 1389! Kada smo posedali svi u onu dvoranu i kada se pojavio Dambldor, bilo mi je malo lakše. Podsetio me je na mog deku sa onom bradurinom i haljinom do zemlje, jer je i moj deda voleo da izađe iz kuće u babinoj odeći i mrzelo ga je da se brije. Na trenutak sam se osetila bolje. Naravno, osećaj blaženosti je ubrzo nestao kada su me prozvali da sednem na stolicu kako bi onaj čudni šešir odredio kojoj kući pripadam. Uspaničila sam se i, kao odbrambeni mehanizam, kroz glavu je počela da mi se vrti pesma koju mi je mama pevala svake večeri pred spavanje. Šešir nije mogao da mi pročita misli od silnog DOLARI MARKE LIRE TI VIRE KO SE JOŠ TAKO UD – VA – RA i ja sam, do kraja ceremonije, ostala jedini đak koji nije bio svrtan u kuću i koji nije imao gde da ode. Te večeri sam spavala sa Minervom koja je ispuštala gasove u snu. Plakala sam dok nisam zaspala od iscrpljenosti, a možda sam se i onesvestila. Ne znam. To je bila moja prva noć u zamku čemera i jada i već tada sam znala da je ovo bila velika greška.

Trudila sam se da se prilagodim. Govorila sam sebi kako ne može biti sve tako loše, u pitanju je bio samo loš početak i moja urođena loša adaptacija na promene. Nekako su me svrstali u Haflpaf kuću na osnovu nekih testova sa slikama, jer nisam razumela jezik baš najbolje, još uvek. Osećala sam se kao debil kojeg treba da ubace u neko specijalno odeljenje gde im daju cvetić ako se ne upiške tokom časa.

Svi su dizali frku kad god bi se negde pojavio Poter. Gospode, kao da je sam Isus hodao tim hodnicima. On je bio glavni akter, ostali studenti su bili samo statisti čiji životi nisu bili bitni. Jedna devojčica koja je bila samo u malo boljem položaju od mene (čisto jer je znala engleski) je omašila stepenik na onom pokretnom stepeništu i sa trećeg sprata se surduknula dole, razbila se kao bundeva. Odjednom su se sjatili svi profesori oko nje, a mi smo u šoku gledali njeno izdeformisano telo. Pokupili su je i nikada je više nismo videli, niti se ikada pričalo o tom događaju. To niste pročitali u knjigama, je li tako?! Da ne pričam o najglupljem sistemu ocenjivanja IKADA. Ako makar i pomisliš nešto sa čim se ne bi slagao neko od profesora, mogli su celoj tvojoj kući da oduzmu koliko poena su hteli. Bez ikakvog određenog kriterijuma. Celoj kući. Zbog tebe jednog.

Upozoravali su nas da ne ulazimo u određene prostorije. Nisu nam rekli zašto, samo su nas naplašili i nadali se da je to bilo dovoljno. Sada ću vam ja reći zašto. Da, u jednoj od tih prostorija se nalazio troglavi ker koji je mogao da vas proguta kao tabletu, ali u drugim prostorijama su se povremeno odigravale orgije. Naravno, kazna za prekršavanje pravila bila je odlazak u šumu koja je odmah tu pored škole ( i kojoj je, inače bio zabranjen pristup jer je puna bića koja bi mogla da vam urade mnogo gore stvari od jednostavne smrti). Velike su šanse da, ako uđete u nju, nikada više nećete videti svetlost dana, i baš zato je to i bila kazna za ulazak u hram magičnih BDSM orgija. Naravno, nije isključeno da biste i hteli da vam oduzmu život nakon prizora osušenih šljiva koje se igraju 50 nijansi sive. Znam to, jer sam ih ja jednom prilikom videla i, i ako me nisu primetili, pala sam u iskušenje da iskopam sebi oči i bacim se sa najviše kule u zaborav i smrt. Nisam to uradila, ali sada mislim da je možda ipak trebalo.

Sve ono što ste čitali o ovom mestu bilo je namerno iscenirano kako bi se zamaskirala prava svrha istog. Orgije, ubistva dece, iživljavanje i ugnjetavanje. Zadovoljavanje bolesnih potreba „profesora“. Nema ničega magičnog tu.

Izdržala sam do kraja prve godine i kada sam se vratila kući na raspust, tu sam i ostala. Odbila sam da odem nazad. Roditelji i baka su pokušavali da me nagovore da ipak nastavim sa školom, ali sam odbijala kroz panični plač. Noćima sam imala košmare, vrištala u snu. Vodili su me na bezbroj terapija, jedva da su pomogle. Više ni svog deku nisam mogla da gledam kao ranije. On više nije bio moj luckasti deda kojeg neizmerno volim, već stalni podsetnik na velikog vođu škole terora i bluda. Godine su prošle i ja  sam se oporavila. Počela sam da radim u prodavnici zdrave hrane, udala sam se, dobila ćerkicu. Vodim normalan život, bez magije. Čak i kada me drugarice u šali pitaju da im gledam u šolju, samo progutam knedlu i vešto se izvučem iz toga. Može još sto godina da prođe, ali nikada neću zaboraviti Hogvorts. Nikada neću zaboraviti bol i strah. Nikada neću zaboraviti devojčicu koja je pala sa stepeništa i o kojoj se više nikada nije govorilo. Obični ljudi ne znaju da je tamo negde postojalo to neko strašno mesto, mesto iz košmara. Ali, ja znam. I zauvek ću morati da živim sa sećanjem na njega.

 

Autor: Jovana Krajišnik

Related posts

Leave a Comment