I… zapita se ponekad. Da li negde tamo napolju diše još neko čija duša pulsira poput njene? Čije misli i srce, svaka pora, žude za istim zalaskom sunca. Pati li, nesvesno, zbog njenog bola, raduje li se kišnim kapima kao ona? Oseća li miris stare knjige kao deo svog bića? Voli li zalutalu mrlju od kafe na iskrzanom parčetu papira, kao što voli i svoje pege na nosu? Da li čuje one iste gromove koji joj, katkad, prostruje kroz žile i nestanu u bezdan? Potreban joj je neko sličan njoj.…
Moji prijatelji su sjebani već godinama. Ujutru dok peru zube skreću pogled od posude sa žiletima, jer težak je rub depresije. Moji prijatelji poništavaju elektronske relacije među nama, jer ne žele da me javno vređaju. Moji prijatelji i ja živimo u istom gradu, ali se retko viđamo, jer imamo iluziju aplikacija na telefonu. Moji prijatelji rade teške poslove i maštaju o lepim putovanjima ili vinjaku na akciji – svako bira način da pobegne od besmisla. Moji prijatelji će mi zameriti na preteranom gomilanju anafora u pokušaju, jer imaju visoke estetske kriterijume…
STATISTIKA ZLA Pitao sam se kako to da još ranije nismo poludeli kako smo to sebi dozvolili teturajući se po ivici sečiva ničemu se nismo priklonili besni vukovi srču svoju penu jure za nama crvenih očiju gladni jeleni oštrih rogova trče nam u susret od hladnoće trnu zubi čeakonice su pune beznađa ustajalog ljudskog mirisa u raspodeli kreveta za povređene za nas nema mesta nema nas na spisku zemlja je sve toplija susedi sve hladniji statistika je neumoljiva NAPUŠTENI RAJ(AC) Vozimo se mini busom sve je skraćeno u nama pred…
Sve ono što su urlici hodnika zabeležili neću reći nikom veruj mi zagrljaj je danas ucenjen jedna i po duša plaća punu cenu neću ti reći kako zvižde noću zvezde niti kako se žagri vetar ispod cipela imam samo želje na koje često slažem Rubikovu kocku sasvim neuspešno odložićemo zajedničko putovanje zato što do njega nije ni došlo pero nemira klizi sa ruke i tone u bezdan. Autor: Ivana Pantelić
Tamo gde raskošni stambeni blokovi prelaze u dugačke nizove omalenih kućica, na samom kraju, kod one poslednje, izviruje, gustim rastinjem sakriven sokak. Svi koji vreme provode u dokonim šetnjama, ali samo ako osim radoznalosti poseduju i određenu dozu odvažnosti, usudiće se da prođu kroz to gusto šiblje i zakorače u njima nepoznat svet, tako drugačiji od onog, na koji behu navikli… Jaka podnevna žega natera ženu da se skloni u hlad. Senka visokog oraha, u najzabačenijem delu njenog ogromnog imanja, beše u ovom trenutku najpogodniji zaklon. Drhtavim, staračkim rukama, pridrža…
Kradeš mi pogled besramno uvlačiš se u stjenke moga krvotoka kliziš… hihoćeš se podno zjenica mojih i ispuštaš zvuke uzbuđenja zar si tako sretna? besramno skidaš sve loše s mene i nudiš mi čarobni plašt dobrote nemoj svatko je pola vrag pola anđeo neće me život maziti ako budem predobra radije mi daruj butelju vinjaka i jednosmjernu kartu do Pariza i dopusti da te odvedem gdje nitko nije – u apartman koji počiva na adresi „Duša 17L“ Autor: Josipa Lesinger Foto-izvor: Andreas Serano „Krvotok“
Boja iz mojih očiju se prolila Na kamen, na vodu i na nebo. Boja iz mojih očiju se prolila Na divni svetlucavi rep. Boja iz mojih očiju Zna – nekad sam volela Viline konjice nad rekom. Tad more nikad nije bilo tako sivo, Tad nisam smela da dozivam te krikom Kao sad kad te na pustoj pučini nema Da razgledamo moj svetlucavi rep. Autor: Adrijana Ranković
PAPIRNO ODELO Lažno skrivene golotinje Hodaju božje kreacije Ulicom šetaju konci i šiće Slučajno odabrani za modni detalj sadašnjice Zakrpa u velikom stilu Na pozorišnoj zavesi Unutrašnjim organima Tek da krv ne pokulja Glumeći zdravlje umiru glumci Ah, taj Breht Koji je zver pustio u publiku Zakrpe na mapama naših domovina Klovnovi pretvoreni u maskote Bog je znao šta radi Kad ti nije dao više od Deset prstiju na rukama KOD DANTEA U smrdljivoj bolnici nemaju vaj-faj a izgleda ni dovoljno sredstava za čišćenje Kuga kao da još uvek šeta…
Ulice su crne ne znam gde su nestala svetla Neko je razbio reklamu za novi film o Supermenu Muzika je mrtva ne čuje se ni dosadna muva Usnama spojene glave zaljubljenih parova plivaju u barama Pijanci ispijaju zadnje kapi rakije, hvataju me kotrljaju niz ulicu, od smeha umiru padaju Kobeljam se iz gomile uredno sterilisanih tela Penjem se na drvo idem da spavam. Autor: Zoran Antonijević
POETIKA RUŠEVINA Otkrivam ruševine kao tekst. Dišu. Pamte. Struktura kao niz materijalnih elemenata Naslućujem odsutnu stvarnost. SNOLIKO STANJE Idealizirana sam tvojim očima Vučija šapa oslikana na mom tijelu Bez želje za traganjem pristajem biti Dijete izgubljeno u tvom vremenu. HIPNOZA ČULA Hipnotičnim nadrealističkim snimkama Pričinjavaš rasplinuće svakog straha Daješ mi razloge za bezuvjetno prihvatanje Svijeta u malom, tebe u svijetu. KONOPAC U BOJI MAMINE HALJINE (Erlend Lu) Kupila je zeleni konopac Solidan, čak elegantan Baš zeleni, zbog mamine haljine One koju je stalno nosila Tad je nekako najviše bila Mama…
Ti. Ja. Posedujemo sve ono što je očajnički potrebno onom drugom. Ali… vrlo često ni ne znamo šta nam je potrebno dok to ne dobijemo. A onda se, tako iznenada, zapitamo kako smo toliko dugo ziveli bez prisustva tog nečeg. Ili nekog. Bez sebe. U telu neznanca. Samo naizgled nepoznatog. Poznajemo se mi isuviše dobro. Osećamo se. Naše duše su se hiljadama godina ranije milovale. I dalje se miluju. Tamo negde u paralelnoj galaksiji. Kikoću se kao nekakvi školarci. Prsti im se dodiruju. Koža pucketa. Usne stapaju. Tako valjda nastaje…
