Oznaka: Autor: Gordana Pavlović

Proza: Izbori

Administrator

Tamo gde raskošni stambeni blokovi prelaze u dugačke nizove omalenih kućica, na samom kraju, kod one poslednje, izviruje, gustim rastinjem sakriven sokak. Svi koji vreme provode u dokonim šetnjama, ali samo ako osim radoznalosti poseduju i određenu dozu odvažnosti, usudiće se da prođu kroz to gusto šiblje i zakorače u njima nepoznat svet, tako drugačiji od onog, na koji behu navikli… Jaka podnevna žega natera ženu da se skloni u hlad. Senka visokog oraha, u najzabačenijem delu njenog ogromnog imanja, beše u ovom trenutku najpogodniji zaklon. Drhtavim, staračkim rukama, pridrža…

Poezija: Hamlet je među nama

Administrator

Tragično srećan momak živi u ovom gradu, gradu mračnih ulica, gradu popločanom smrskanim kostima izgubljenih iluzija…   Sećam se budućeg danskog kraljevića iz vremena njegovog boravka u gradu svetlosti…   Umetnik, sa duhom bez dostojnog protivnika, stvara svoje okruženje: ljudi su ljudi, kuće samo gomila betona i cigala, sve je kako treba da bude…   Košava napravi haos i lom: ljudi postadoše kuće, kuće mravi, čisti stvorovi, najviše prljavi…   Vizionar budućnosti, gledam iz prikrajka, sprema se da remek-delo stvori, samo za još malo snage, samo za još malo volje,…

Proza: Pita od svačega

Administrator

Dimitrije beše neugledan momčić koji je tek nedavno navršio devetnaest, student književnosti i veliki zaljubljenik pisane reči. Pisao on pričice, eseje, i to bogami, još od osnovne škole. Slao je radove na književne konkurse, ali, nagrada nekako uvek izostane. „Veoma lepo pišete, imate jako dobar autentičan izraz, šteta bi bilo da to ne iskoristite… Treba samo malo da produbite radnju, proširite dijalog…“, stizali su komentari. Produbljivao on radnju, proširivao dijalog, pisao i pisao, pa opet ništa. Jednog toplog novembarskog dana, stajao je pred vratima kabineta svog profesora istorije opšte književnosti.…

Proza: Posle mnogo godina

Administrator

Veoma često, u maju, ima dana koji veoma podsećaju na one tople, julske. Kao da leto žuri, usplahirano i puno žudnje, da što pre pokaže svoje zanosne čari… Ni ovog, dvadeset prvog maja godine 2005. nije bilo drugačije. Čovek, verovatno na pragu četrdesetih, ali kome je zbog tamnih naočara za sunce i velikog elegantnog šešira zaista bilo teško odrediti godine, išao je trotoarom, povremeno brišući znoj sa čela. U ruci je nosio mušku kožnu tašnu kakva je tih godina bila veoma moderna, ali i označavala ljude iz najobrazovanijih slojeva: nosili…