Proza: Izbori

Tamo gde raskošni stambeni blokovi prelaze u dugačke nizove omalenih kućica, na samom kraju, kod one poslednje, izviruje, gustim rastinjem sakriven sokak. Svi koji vreme provode u dokonim šetnjama, ali samo ako osim radoznalosti poseduju i određenu dozu odvažnosti, usudiće se da prođu kroz to gusto šiblje i zakorače u njima nepoznat svet, tako drugačiji od onog, na koji behu navikli…

Jaka podnevna žega natera ženu da se skloni u hlad. Senka visokog oraha, u najzabačenijem delu njenog ogromnog imanja, beše u ovom trenutku najpogodniji zaklon. Drhtavim, staračkim rukama, pridrža se za naslon male drvene klupice koju je svojeručno napravila, pa sad’, nije baš tačno mogla da se seti kada, ali prošlo je sigurno više od deset godina. A ima i petnaest, kako je kupila ovo „parče zemlje“- nasmeja se. Volela je da svoj sadašnji dom zove baš ovako. A ispred oraha, kućica. Svega tri prostorije: soba, mala kuhinjica sa trpezarijom, i još manje kupatilo – za nju, više nego dovoljno. Obrisa dlanom znojavo čelo i sede na klupicu. Sa čudesnim sjajem u očima, poče da gleda plodove svog višegodišnjeg rada… U zadnjem delu placa, levo i desno od oraha šepuriše se cvetni žbunovi, mnoštvo ružinih grmova, ljiljani, orhideje, sve u cvetu, krupno i jedro… Da, verovatno ni danas neće biti kiše, pa tek je početak leta, moraće da zaliva večeras, a i sutra dolazi gospodin koji otkupljuje cveće, ustaće ujutru, rano, sve mora da bude spremno… Nastavi da gleda. Pred njenim očima dugačke leje paradajza, paprike, pa onda krastavac, krompir, boranija, sve uredno, simetrično, sa očiglednim nagoveštajima obilatog roda. Sa obadve strane ovih smpatičnih redova najrazličitijeg povrća, tik uz ogradu, jabuke i šljive – u  cvatu…

Nekada davno, još na početku studija, prvi put je čitala Aristotelovu „Nikomahovu etiku“. Doduše i sada ima tu knjigu, kao i mnogo drugih, na polici, u svojoj maloj sobici koja beše prava biblioteka. Opširna polemika o sreći, o putevima njenog pronalaženja, o zlatnoj sredini. Nije shvatala – tada. Čitavog života trudila se, pokušavala da bude srećna. Ah da, problem su bili pogrešni izbori… A sada, u poznim godinama, sada kada je sve nestajalo, gubilo na važnosti, polako je pristizalo – mir, ispunjenje, možda čak i sreća, iako više nije bila sigurna da bi se ono što je osećala uopšte moglo nazvati takvim imenom. Da li čovek može da ima samo ono što prezre, kao što reče Balzak, ili je možda vreme krvnik, pa umesto da isceljuje – samo odnosi, odseca bolešću zaraženo tkivo, k’o što verovaše Ćosić, još uvek nije pouzdano znala. Uostalom, zbog čega bi i morala da zna. Jedno je sigurno – zakasnele darove prihvatila je ravnodušno, svesna prolaznosti i krhkosti svega ovozemaljskog, a uživanje koje u većini slučajeva prati ushićenje, beše sada samo nemi spokoj, tako prijatan i okrepljujući. Lepo je to, pa čak i pored godina što pritiskahu…

Natalija je sedela na klupi u parku, kao mnogo puta do tada, u napetom iščekivanju…

„Eno ga.“, gledala je u mladića koji se žustrim koracima približavao, podižući ruku u znak pozdrava. Nije mu bilo više od dvadeset godina. Srednje visine, vitak…

„Zdravo mama!“, uzviknu mlad čovek, i sede pored nje.

„Zdravo sine!“, zagrlila je dečaka koji se malo odmače, gledajući u nju, i pored očitih pokušaja da to prikrije, nekako prezrivo.

Žena zadrhta. Prošlo je više od osam godina od tog nesrećnog razvoda, osam godina borbe, činilo joj se ponekad, sa vetrenjačama, toliko dana koje je pokušavala da ispuni smislom, da opravda sebe, ali i druge. Da, ona je bila, i do sudnjeg dana ostaće preljubnica, žena koja je pljunula na svetinju braka, rastavila ono što je Tvorac sastavio. Maloletno dete nastavilo je da živi sa ocem, u porodičnoj kući koju su bivši suprug i ona zajedno izgradili, jeste da je inicijativa bila njena, nešto malo novca i rada – opet ista priča, pa, šta mari… Nikada nije imala stalno zaposlenje, a svi poslovi kojih se prihvatala završavahu neuspehom – uglavnom, „njezinom krivicom“. Ravno iluziji, nezamislivo je kako bi  takva ,“radno nesposobna“osoba, mogla da odgaja dete. A još „ništavniji“, u poredjenju sa bogom datom mogućnošću privređivanja behu napori koje je od rođenja sina, u tim prvim godinama tako presudnim za formiranje mentalnog sklopa ličnosti uložila u njegovo odrastanje – fizičko, ali i mentalno… Bar tako su sada, svi govorili… Uživala je u ulozi majke, strogo vodila računa o ishrani i higijeni deteta, ali najlepši od svega bili su trenuci kada je mogla da se posveti samo njemu… Kuća beše u izgradnji, majstori i pomoćni radnici od kojih jedan beše i ona – ali samo onda kada bi dete nahranjeno i ušuškano već spavalo, neprekidno zujahu po dvorištu… Pored toga, još je i kuvala, gostila nadobudne i često oholosti sklone „stručnjake“ za ciglu i malter, a onda trčala u sobu i uzimala u naručje dete, čiji je plač, čula jedino ona. Ostavljala je sve ostalo i predavala se…

„Meni je cilj da od  tebe napravim čoveka.“, smešeći se, govorila je, gledajući maleno, okruglo lice, dok je spretno menjala pelene.

„A sada, pričica.“, to već beše ustaljena praksa. Uzimala je knjigu i počinjala sa čitanjem. Tromesečna beba, sada potpuno ozbiljna, gledala je u nju. Znala je ona, o dobro je znala šta joj valja činiti: govorila je tiho, a onda glasno, svaku reč dopunjavala gestikulacijom rukama, smešila se i  mrštila – sve u skladu sa pričom… Nije verovala, ali dogodilo se: još pre drugog rođendana mališan je pričao, doslovce onako kao ona, pričice, pesmice… Kasnije su igre postale ozbiljnije: „Ostrvo sa blagom“, „Dvadeset hiljada milja pod morem“, „Petnaestogodišnji kapetan“, mađioničarski trikovi, brojevi i slova – i sve to, u kućnoj interpretaciji…

„Mati, nešto si se zamislila?“, Vukašinov glas, bio je ozbiljan.

„Ma ne sine, samo… Zaista ne znam, ne znam sine, ali evo reći ću još jednom. Ne mogu više da se sastajem sa tobom po parkovima. Zašto ne dođeš kod mene? Živim sa čovekom zbog kojeg sam ostavila tvog oca…“

„A i mene!“, sinovljevo lice, bez ikakvih nagoveštaja, poprimi bolnu grimasu.

„Znaš dobro da nije tako. Pomagala sam ti koliko sam mogla, znam da tvoj otac to nikada nije uvažavao, zato što sine, retko sam davala novac… Ali, pokušavala sam da ti pomognem na drugi način. Sećaš se samo, pismeni zadaci iz matematike, srpskog, jednom prilikom si mi rekao da ti pomažu i moji saveti…“

„Da, da, znam, pričao sam ja ocu kako mi je tvoja pomoć dragocena, a i njegova naravno, ali ipak…“

„Osećam šta želiš reći, naslućujem to.“, Natalija ga prekide. „Nedostaje ti majka… Ja, ja. „, u njenim očima pojaviše se suze. „Ja trenutno nisam u mogućnosti da obavljam one, od pamtiveka dobro znane materinske dužnosti: da ti spremim jelo, operem i ispeglam veš, zato što sine, više ne živimo zajedno…“

„Pa iako je to zaista tvoja dužnost, otac to odlično radi. Ne sekiraj se.“, zajedljivo govori mladić. „A ono što si rekla, ono, da mi nedostaje majka, to je tačno… Premda, već sam se navikao… Samo, to ti nikada neću oprostiti… A ni ono, u vezi novca… Nikad ga nemaš…“

„Vidiš Vukašine,“ Natalija gleda nekud, preko sinovljevog ramena… Ne sme u njega… Rasplakaće se… Kao i obično… „Vidiš sine…“, sa mukom nastavlja, „U jednom periodu, pre otprilike godinu dana, verovala sam u tvoju moć da ideale pretvoriš u stvarnost. Bila sam veoma ponosna zbog toga, i ovaj, zaista mi se dopala tvoja ideja da upišeš studije filozofije. Nekako mi se čini da si previše brzo odustao. Nemoj me shvatiti pogrešno, Pravni fakultet za koji si se sada opredelio je odličan izbor, i ja se i dalje ponosim tobom…“

„Pobogu, šta to pričaš! Praviš dugačak uvod, ali ja znam, ja znam u čemu je poenta… Pa bar te toliko poznajem… A sada me slušaj: moramo biti realni. I reći ću ti! Znaš šta je tvoj problem: pričaš o idealima, zato što ih imaš i ti, ali si još manje od mene spremna da učiniš nešto. Samo maštaš, neprekidno govoriš: biće,biće, ali ja te pitam: Kada? Ne angažuješ se dovoljno, ti samo sanjaš! Ja sam bar shvatio, a ti?“, žena beše zatečena oštrinom njegovih reči, a nekakav pritajeni bes, kakav ranije nije primećivala dovede je u strahovitu zabunu, pokušavala je da progovori, ali nije išlo… A sin je nastavljao, još žešće:

„I zašto si se uopšte udala za oca? To je bio tako pogrešan izbor. Verovala si u ovozemaljsku ljubav, a ipak se udala za čoveka – prema kojem nisi gajila nikakva osećanja. Isto kao i tvoje studiranje tehnike. Imala si talenta za književnost, zašto onda nisi ostala verna – svojim idealima. Znači, opet pogrešan izbor. Znaš i sama koliko sam nesrećan zbog rasturene porodice, one, koju si ti rasturila. Rešio sam: dobro ću otvoriti oči kada budem birao životnu saputnicu…“, tu malo zastade, pogleda u majku, i videvši njeno prebledelo lice, dosta tišim glasom, reče:

„Šta ti je? Malo sam preterao, izgleda.“

„Ne Vukašine, nisi, sve je to, istina.“, odgovori Natalija.

„Pa naravno da je istina.“, oholo nastavlja mladić.“I zato…“, glas se gubio u daljini, a ona je sedela, nema, obamrla…

I danas, ovog vrelog junskog dana, dobro se sećala tog – poslednjeg razgovora sa sinom. Posle toga, više ga nije videla…. Tako je on odlučio… Naljutio se valjda… Godine su prolazile…

„Kao i uvek, u proleće koje ume da porani, pogledi im se sretoše, a uzburkane strasti zamagliše vidike i nejasnim učiniše oblike, na onaj čudan, samo nama smrtnicima svojstven način – i tako odvajkada beše… Ostavili su iza sebe dugačak niz „besmislenih“uspomena, ushićeni nepoznatim prostranstvima koje obećavaše taj topao, okrepljujući vazduh što udisahu… Godine su trošile dane, i sve se nekako tada na pravu meru vraća, putarina koju ljubavnici vešto izbegoše na mostu, gle, na ćupriji još veća, al’ tvrdoglava sujeta čoveka uporan je protivnik – kraj ljubavnog putovanja, dobar ili zao, gotovo nikada spoznaju nije dao.“, Natalija se setila reči nepoznatog autora, koje baš juče beše pročitala na jednom sajtu o književnosti. Da, tako je bilo. Žudela je, o kako je samo u svojoj ranoj mladosti žudela za ljubavlju – u dubokom uverenju, da je to samo osećanje između osoba suprotnog pola. Pa zato i jeste pravila te nesrećne, pogrešne izbore – voleti, i biti voljen, jedino, isključivo to, i pored Aristotelovih napora da je razuveri, predstavljalo je definiciju sreće. A onda je platila, k’o što priča reče, i evo, tek sada, razvejani delovi mozaika popunjavaju svoja mesta – doduše, postojao je jedan, na koji u prvom trenutku, stojeći na vratima spoznaje beše zboravila, a onda, užasnuta, shvati neminovnost: slagalica ostaje nepotpuna… Navikla se vremenom,č itala: Aristotel, Biblija, Jung, mnogo razmišljala u samoći  od trenutka kad je napustila i svog drugog supruga, i najpre samo obrađivala, a zatim, nakon smrti pređašnjeg vlasnika, kupila imanje. Shvatila je, oslobođena predrasuda, zacrtanih i nepromenljivosti sklonih ideja: jedino ljubav što je Stvoritelj pruža, približava se večnosti. Neobično je samo što otrežnjenje i prihvatanje istine ne uključuje odricanje od onih naših smešnih, ljudskih strasti, ali savim jasno svedoči o njihovoj prolaznosti, pa čak ih, nenametljivo, i preporučuje…

Rezak zvuk automobilskog motora prekide ženu u njenom uobičajenom, kako je smatrala, logičkom sređivanju misli.

„Ma, ko li je to? I kako je uopšte uspeo da se provuče kroz ono šiblje?“, bila je veoma iznenađena.

Ustavši sa klupice, krenu ka glavnom ulazu smeštenom u prednjem delu placa, ispred onog predivnog  povrtnjaka. Luksuzan automobil približavao se, vešto izbegavajući rupe i ogromno kamenje omalenog sokaka, čiji kraj beše – baš njena kapija. Zaustavi se tik ispred nje, a iz njega izađe sredovečan gospodin, ozbiljnog lica i kratke, uredno podšišane brade. Približi se ogradi u trenutku kad i ona, gubeći dah, stiže do nje.

„Ko ste vi gospodine? Ja ovde živim sama, ne poznajem vas…“

Glasan krik koji  ispusti, bio je očiti znak prepoznavanja, i sirota žena, zaboravljajući da otvori kapiju i pusti gosta da uđe, samo stajaše, netremice posmatrajući čovekovo lice, a nešto nalik oduševljenju – iako je verovala i stalno isticala svoju sposobnost odolevanja ovakvoj vrsti iskušenja, obuze je silnije, jače nego ikada. „Mozaik, sada je potpun“, neprekidno je ponavljala, a onda se zatetura, desnom rukom pritisnu grudi, i pade. Čovek, koji do tada samo stajaše ne shvatajući o čemu ona govori, hitro otvori kapiju, uđe, a onda kleknu, i malo podiže staričinu glavu.

„Mati, to sam ja, vidim da si me prepoznala. Šta ti je? Pozvaću pomoć!“

„Nemoj, Vukašine, nemoj, ne treba nam to. Koliko je prošlo – dvadeset, dvadeset pet godina?“, jedva čujnim glasom govorila je Natalija.

„Došao sam da ti kažem – odlučio sam. Želim imanje poput tvog, kupiću plac u blizini, pravio sam i ja pogrešne izbore, zaradio sam dosta novca, imam karijeru, čak i porodicu, ali nisam srećan… Sada sam shvatio, ali zaista shvatio!“, Vukašin je govorio suviše glasno, suviše brzo, naslućujući tragičan rasplet.

„Dobro je, dobro je, sve ovo ostaje tebi…“, tu malo zastade, a onda nastavi, jedva čujnim glasom: „Za svaki slučaj, napravila sam testament… Uzmi, uzmi „Nikomahovu etiku“… Ovo je pravi izbor…“, želela je da kaže još nešto, ali niko od nas, običnih smrtnika, nema tu privilegiju da odlučuje gde je početak, a gde, neminovni kraj…

Klečao je nad njenim telom još nekoliko trenutaka, nepomičan, bez suza, a onda polako ustade i pogleda u Sunce na zalasku. Gasio se još jedan dan, sve je dobijalo jeziv, tminom razvodnjen oblik: drveće, cveće, kućica ispred oraha… Kolika je cena koju plaćamo zbog naših pogrešnih životnih izbora? Da li su oni zaista pogrešni, ili samo preduslov, čvrst temelj onih pravih? I pored dubokog kajanja i osećaja krivice, vernim pratiocima teških životnih odluka, Vukašin je ipak bio sklon, da poveruje u ono drugo…

 

Autor: Gordana Pavlović

Foto-izvor: Wikipedia (prva stranica „Nikomahove etike“ na grčkom i latinskom, izdanje iz 1566. godine)

 

Related posts

Leave a Comment