Moji prijatelji su sjebani već godinama.
Ujutru dok peru zube skreću pogled
od posude sa žiletima,
jer težak je rub depresije.
Moji prijatelji poništavaju elektronske
relacije među nama,
jer ne žele da me javno vređaju.
Moji prijatelji i ja živimo u istom gradu,
ali se retko viđamo, jer
imamo iluziju aplikacija na telefonu.
Moji prijatelji rade teške poslove
i maštaju o lepim putovanjima ili vinjaku na akciji –
svako bira način da pobegne od besmisla.
Moji prijatelji će mi zameriti na
preteranom gomilanju anafora u pokušaju, jer imaju
visoke estetske kriterijume i vole književnost.
I ja ću ih poštovati zbog toga,
jer moji prijatelji su, baš kao i ja,
sjebani već godinama.
Ali ne znam kako drugačije da
im kažem da mi nedostaju i da ih volim,
a da ne zvuči patetično, a da ne zvuči banalno.
Ne umem da nas otrgnem
od paničnih gestikulacija
i usranog besmisla.
Ne znam kako da pomognem
mojim prijateljima –
jedino ovako, da pokušam…
Ovako, eto…
da im posvetim poneku pesmu i kažem da je sutra nov dan,
premda smo sjebani već godinama.
Autor: Milica Milošević
