Ti ne mozes da pričaš, ja ne mogu da verujem. Simuliram plač jer urlici prodiru duboko u tkivo jastuka. Ma, gladovaću toliko dugo da ću postati tanak toliko kao štapići svetla što nas ujutru češu. Brojaćeš mi ugljenisana rebra a, ja ću da kašljem balone. I maziti mi ogrebotinu sna na naličju ledja. Zgužvati moj kikot ispod kreveta. Iščupaj lukovicu zvončića iz mog uha, i ugasi lampu nad glavom, jer – šta će mi svetlo? Autor: Miloš Janjić
Tu gde smo se razdvojili gde smo kosti zaboravili i ostavili pevač hrapavog glasa peva za izgubljenom pesmom i devet života pesmom koju sam izgubila dok sam izgubljeno sedela sa izgubljenim mislima u džepu očekivala sam odgovor crvenog vazduha vazdusi su nestali vazdusi su se prekrojili u ono što smo ostavili neizrečenim u ono što smo pustili da umre izgubljena pesma nestaje u valovima vuku se samo dve ljubičaste zvezde iz rata bez ruku i nogu očekivala sam odgovor on se zaledio i tu gde su naše kosti izgorele postao…
INSPIRACIJA Dokolica je nestala glava ti je teška kaiševima stihova zategnuta suha mamurna gotovo nikakva kaša reči u kojoj se davi strepnja nesanica te guši više nego sav dim bešćašća znojavi glasnici jure do stegnute šake prstiju javljaju da se dohvate oruđa penkala ili tastature da zgrabe telefon napad je blizu poput ratnih bubnjeva počinje tipkanje po sobnom smogu nesanica i moje zdravlje dobijaju svoj deo plena PLAVA SOBA Po tepihu išaranim zanimljivim arabeskama i smeđim rešetkama prosute su mrve mokre zemlje po sintetičkoj postelji iscrtanoj znojem udubljenjima vrelog tela…
Temelji priznanja pesničkog rukopisa Eržebet, srpski pandan Jelisaveti, Feher leže u samom poetesinom izrazu, koji napisan i izgovoren, u svim detaljima sopstvenog života utkanom u stihove, organizuje teme različitog karaktera, kojima se poigrava, čini se lako, premda progovara jezikom koji joj nije maternji. Srpski jezik struji njenim telom i ona se trudi da hrabro zapiše „slike” koje joj se nameću, koje joj telo i dušu obuzimaju, koje je podstiču, okretno vode… Njena poezija ju je odvela do stranica silnih zajedničkih knjiga/zbornika/antologija, kojima je dodatno udahnula dušu svojom iskrenošću i toplinom.…
S kože mrtvaca sastrugala sam sve što se može sastrugati i nije mi smetao vonj koji je pružao (moguće da ga je smatrao zaštitnim nevidljivim slojem) ne pazeći na uljeze koji bi se mogli prikrasti i uhvatiti me na (zlo)djelu tražila sam davno urađenu tetovažu – znak da je boravio tamo gdje sam radila samo sam htjela uvjeriti oči u postojanje čovjeka s žutom kabanicom i očajnički velikom količinom nedostajanja htjenja, želja bez skrivenih a kamoli otkrivenih mogućnosti i uvjerih ih tako ushićena natočih si pozamašnu količinu vina u čašu…
Grlo zakopčaj na poslednje dugme. Zavrni rukave na ćebetu, i potuci se sa jastukom. U šerpu ubaci malo groždja, stranice neke knjige, i ispod kreveta onaj moj kez i buđave brige. Nek baci ključ Ispred brave nema nikog Pa promešaj I pomešaj kartu za pozoriste sa peronskom kartom. I džedži pola noći, a celo jutro uspavaj. Umotaj u šal prvo „izvini što kasnim“ i naparfemiši dlanove, tremom Duni glasno svoj glas U horizont koji aplaudira i ponegde kaplje (i ne samo tad.) Autor: Miloš Janjić
TADA Kad ode: ostaće smisao na froncle Istine u ritama Između voza i nadvožnjaka Neće biti ljubavi Svet će prerano ostariti: kad ode Predmeti će životariti U tremoru će svet izgledati lelujav Staklo će mrzeti svoje okvire Ja ću se okretati svakog časa sigurna da sam nešto zaboravila luda i bolesna Opet ću se nasmejati sebi kad ne budem mogla da ga nađem kad ne budem znala gde da tražim GRADSKA GNEZDA U ambarskim ćoškovima još svijaju gnezda U ćoškovima gradskim više mesta nema Tek izlegla deca već postaju ljudi…
Moji prijatelji su sjebani već godinama. Ujutru dok peru zube skreću pogled od posude sa žiletima, jer težak je rub depresije. Moji prijatelji poništavaju elektronske relacije među nama, jer ne žele da me javno vređaju. Moji prijatelji i ja živimo u istom gradu, ali se retko viđamo, jer imamo iluziju aplikacija na telefonu. Moji prijatelji rade teške poslove i maštaju o lepim putovanjima ili vinjaku na akciji – svako bira način da pobegne od besmisla. Moji prijatelji će mi zameriti na preteranom gomilanju anafora u pokušaju, jer imaju visoke estetske kriterijume…
STATISTIKA ZLA Pitao sam se kako to da još ranije nismo poludeli kako smo to sebi dozvolili teturajući se po ivici sečiva ničemu se nismo priklonili besni vukovi srču svoju penu jure za nama crvenih očiju gladni jeleni oštrih rogova trče nam u susret od hladnoće trnu zubi čeakonice su pune beznađa ustajalog ljudskog mirisa u raspodeli kreveta za povređene za nas nema mesta nema nas na spisku zemlja je sve toplija susedi sve hladniji statistika je neumoljiva NAPUŠTENI RAJ(AC) Vozimo se mini busom sve je skraćeno u nama pred…
Sve ono što su urlici hodnika zabeležili neću reći nikom veruj mi zagrljaj je danas ucenjen jedna i po duša plaća punu cenu neću ti reći kako zvižde noću zvezde niti kako se žagri vetar ispod cipela imam samo želje na koje često slažem Rubikovu kocku sasvim neuspešno odložićemo zajedničko putovanje zato što do njega nije ni došlo pero nemira klizi sa ruke i tone u bezdan. Autor: Ivana Pantelić
Zoran Antonijević na pesničku scenu stupa kao već afirmisani pesnik. O tome sved0či veliki broj periodika u kojima je zastupljena njegova poezija, kao i četiri zbirke pesama koje ima iza sebe. Poslednja zbirka poezije, simboličnog naslova „Crna kuća“, donosi određene inovacije u odnosu na prethodne tri knjige pesama. „Čupava Keleraba“ je imala tu čast da se, kroz ovaj vrlo opsežan i inspirativan intervju, bliže upozna sa poetikom mladenovačkog pisca. Razgovarali smo o opštim temama, ali smo se bazirali i na samu simboliku i odrednicu sintagme „crna kuća“ – a o tome…
