Poezija: Nije mrtav; Cenzura; Deus ex machina

NIJE MRTAV

Grafiti na napuštenim fabrikama

posmatraju nas okom

napuštene ljubavi

Deca mašu    male ručice opisuju polukrug

Trag automobilskih točkova

ostavlja misao u prašini

Zelenilo ćuti teškim uzdahom

Stigle su najnovije vesti

Slika koja govori sve jezike

i vredi više od dve suze

Put se odvija poput

tepiha izjedenog moljcima

Pogled put čipkanog neba

otkriva mukotrpan rad Tvorca

Kuda usmeriti dvogled

kad sve izgleda jednako daleko:

fudbalski klubovi

heroji

pravda za ovoga

nepravda za sve ostale i

nevidljivi post skriptum

Punk is not dead

CENZURA

Svakog jutra svakog jutra

čitamo vesti iznova čitamo

Krvne sudove vestima zapušujemo

obično onim koje nam spremaju infarkt

Budućnost je skuvana,već se ohladila

svakog jutra serviraju nam ostatke:

,,Da sam muško, ja bih se pobila“

Sa kim,pitam,i čime

,,Ne mari,ne mari

golim rukama nogama glavom…

Protiv robota

kapsula i zlotvora…“

Tik-tak tik-tak tik-tak

Tempirana sumnja javlja se u glavi

Tik-tak

Sada udaraš samog sebe

Tik-tak

Sada sneg po tebi veje

Tik-tak

Baterija se ispraznila

i padaš

kao jeftina dečija igračka

kao vazduh izduvane lopte

kao drvo kao minirani most

kao oborena čaša

Pao si

i sada spreman da ustaneš

Sam si

Ujutru te u vestima nema

DEUS EX MACHINA

Ponekad tehnika zataji

u vrlo vrlo važnom trenutku.

Gotovo čujem kikot s neba

ili onog što se javlja iz podruma donjih.

Ponekad razlog ne postoji.

Jednostavno Deus ex machina.

Nešto bitno nestane u etru

kao galeb koji omašuje ribu.

Jednostavno tako. Podsećeni

da viša sila ne spava,

da se slatko smeje frekvencijama,

talasima, satelitima,antenama…

Ljudi su nekad razmicali mora.

Ljudi su nekad pomerali planine.

Ljudi su nekad živeli u pustinjama

i znali sve što treba da znaju

jer ih je Glas o tome obaveštavao.

I mirno su spavali jer su znali

da će svaka poruka stići

onom kome je namenjena

uprkos kiši, vatri i poplavama –

možda tada još izvesnije.

I mirno su spavali jer su znali

da će stići na određeno mesto

makar ih nevidljiva ruka prenela.

Čuda nikad nisu zakazivala,

ali ljudi jesu

ali ljudi jesu.

Autor: Radojka Plavišić-Ranković

Related posts