Ti ne mozes da pričaš,
ja ne mogu da verujem.
Simuliram plač
jer urlici prodiru duboko
u tkivo jastuka.
Ma, gladovaću toliko dugo
da ću postati tanak toliko
kao štapići svetla što nas ujutru češu.
Brojaćeš mi ugljenisana rebra
a, ja ću da kašljem balone.
I maziti mi ogrebotinu sna
na naličju ledja.
Zgužvati moj kikot ispod kreveta.
Iščupaj lukovicu zvončića iz mog uha,
i ugasi lampu nad glavom,
jer – šta će mi svetlo?
Autor: Miloš Janjić
