Proza: Pamti, pa vrati

21. septembra 2018.21. novembra 2019. Administrator

Upravo sam na nekom sajtu pročitala: „Rekli su da pamtiš, pa da vratiš. Ja verujem da život vraća sam.“ Znači, neću da se osvetim, al’ se nadam da će život to umesto mene da uradi. Divnom, svilenom mašnom vezana zloba oko vrata onog koji izgovara ovo… Kad nećeš da se osvetiš nastaviš dalje. Ne čekaš da se osveti život, đavo, anđeo ili neko treći. Neću, zabole me i gotovo. Teram dalje, ne trošim vreme na tebe. Briga me. Živim svoje. Prevazišla sam. Pomirila se s tim, oprostila. Nije mi potrebno…

Poezija: ***

12. septembra 2018.21. novembra 2019. Administrator

Izgubila sam sebeU mnogim ljudimaKoje sam tijekom života UpoznavalaNevino sam stradala Pred gomilomBezdušnika Sa licima kvazi prijatelja.Bez razmišljanja im davala Sve dijeloveKoje nisu imaliA nisu imali ništaOsim nezahvalnostiI zlobe.Isisali su svaki osmijehSvaku nadu iz mene A i dalje su ništavilaSa praznim tijelimaI jos praznijim glavama.I tražim se i daljeU mnogim ljudimaNemajući višeŠta da im damOsim sumnje,RazočarenjaI nepovjerenja.Jer više ne znam Ni ko sam ni šta samDa bi mogli Da me nađu. Autorka: Emsada Semić Foto-izvor: Pinterest

Ljudi: Strah od osuđivanja

21. juna 2016.12. jula 2016. Administrator

Fali nam iskrenosti, fali nam taj potpuno otvoreni razgovor sa nekim. U želji da budemo dopadljivi drugima gubimo iskrenost manje ili više. Kad odeš na neki razgovor za posao nećeš reći: „Znate ljudi, ja sam lenja, ali mi trebaju pare, pa sam došla ovde.“ Pokušaćeš da pretstaviš sebe u što boljem svetlu. Neki ljudi tad preteruju, neki ne… Isto je i kad ti se neko sviđa. Pokušaš da mu se približiš kroz razgovor. Pričaš mu o onome što ne želiš da kriješ, onome što je dobro u tebi. Nećeš sigurno da mu kažeš: „Nekad noge ne operem…