Pre takvog pitanja

Drug je pitao svog mlađeg brata: „Ko su po tebi veliki ljudi?“ Rekla sam mu da se deci ne postavljaju takva pitanja, pogotovo ne deci koja nemaju nikakvog kontakta sa knjigama. Ni nas to niko nikad nije pitao, sam se odgovor s godinama u nama formirao. Kada bih pitala mlađe generacije ko je po njihovom mišljenju veliki čovek dobila bih odgovore koji mi se ne bi svideli, koji bi me rastužili. Da je neko pametniji to pitao nas kad smo imali četrnaest ili petnaest godina i njega bi odgovor porazio. No, mi bar nismo imali pred nosem ovakvo zlo: Umesto knjige – Zadruga. Umesto velikih umova – Prostota. Umesto rada – Kriminal, korupcija, par golih sisetina. Umesto uzora koji će nas svesno ili ne nečemu naučiti – Budaletine koje će nas zakopati. Umesto razmene mišljenja, demokratije, dijaloga – Zatvoreni sistem „Jesi ili nisi“, ako si naš u pravu si, a ako nisi onda si izdajnik. Nikad mi televizija nije bila dobra drugarica, ali jeste, na primer, muzika. Slušali smo strani, pa kasnije i domaći rep. Imalo je smisla sve to kad je Marčelo počinjao. Imalo je dobrih, poučnih i veoma jakih tekstova. Ma, čim sam počela da čitam njega sam pročitala.

Sad u muzici ima svega osim muzike, ako se sluša ovo što je novije: Sise, Guzice… Skupa kola, Jeftina priča. Sex, Krvoprolić, Samodokazivanje, Drogiranje… Svi su cool, Svi bogati, Sve neki, da prostite, jebači i neke ful ribe, takođe, jebulje. Nigde zdravog teksta, nigde nasleđe Parnog Valjka, Atomskog Skloništa, Prljavog Kazališta, Marčela…

Zapravo, mislim da je, što se muzike tiče, Marčelo bio poslednja generacija pravih vrednosti. Već tad je propalo prolaženje Parnog Valjka i ostalih koji su tokom il pre devedesetih blistali. Malo nakon Popović-Mitrović folka je propao i televizijski program, ili bar ono što je u njemu tada valjalo. Mislim da zato ne bi trebalo pitati decu koga smatraju velikim čovekom. Šta da očekuješ, ako mu knjigu za Novu Godinu ne daruješ? Ja sam tek nakon hiljada i hiljada stranica znala koga smatram velikim čovekom, formirala sebe, svoj vrednosni sistem i svoju ličnost. Bežala sam i bežaću od televizije, nekako sam načula da je ona loša učiteljica, al šta će da rade ova nova deca?

Da slušaju: Karleušu dok se svađa i ostale. Neće, na žalost, znati ko su bili: Nikolas Vinton, Hilda Dajč, , Irena Sendler, Dijana Budisavljević i još mnogi drugi veliki ljudi, ali ne veliki zato što su po drugima jahali, već zato što su im, stavljajući glavu na panj, pomagali da svoju s njega skinu. Neće znati zašto je jedna narkomanka postala poznata i čemu je mnoge njena priča naučila. Neće znati šta stvarno znači biti veliki čovek, zato što njihov svet više nije veliki. Nemaju mnogo opcija i mogućnosti. Nemaju Remarka, Dostojevskog i mnoge druge koji su svojim delima nadmašili godine, države, kulture, prilike i neprilike u kojima su stvarali. Nemaju, zapravo, gde da se formiraju, a da tebe, koji ne odrastaš u takvom svetu ne šokiraju. Ne igraju fudbal s poderanom loptom na ulici, nit golove od cigala prave. Ne sankaju se, nit se skupljaju pored bandere da žmurke igraju. Jači ne izvlače slabije iz potoka tokom pustolovine, nego mu se rugaju na malom odmoru zato što su nešto slično videli na televizoru. Nemaju pojma šta znači: „Svi za jednog – Jedan za sve“ Zašto onda očekivati da kažu da im je veliki čovek neko ko je davao, a ne neko ko je uzimao? Odakle da nauče da je bitnije kakav si, nego odakle si? Gde da vide da je, na primer, rat katastrofa, a ne junaštvo? Gde da čuju duhovitu, a ne proseratorsku dosetku? Gde, bre, da se razvijaju normalno?

Ovde jedino u knjigama, ali raznolikim, punim dijaloga, različitih kultura, priča, iskustava, mesta, godina, likova… Zato mislim da bi prvo trebalo gledati šta dete uči i odakle, pa se tek posle šokirati odgovorima koje daje. Svako pitanje o velikim ljudima je prašina prekrila kao knjige na policama, pa mislim da bi to trebalo obrisati pre takvog pitanja. Ne znaju deca o velikim ljudima ništa, iako ih ima svuda. Ima dece i velikih ljudi, al ih prašina uspavljuje, a ne budi. Glasam za to da prašina s knjiga padne na TV, jer on je dno, a ne ono što je nepravedno prašinom pokriveno i negde skriveno. Pre svakog svitanja u obliku pitanja prvo bi trebalo videti šta se dešavalo dok je mrak misao pokrivao .

Autorka: Milica Janković

Foto-izvor: Pawel Kuczynski

Related posts

Leave a Comment