Recenzija: Film „Ničije dete“ (Ničiji vuk – svačije dete)

Sama radnja filma „Ničije dete“ nije naročito zanimljiva, maltene kao da po ko zna koji put gledamo „Knjigu o džungli“, ali sada u domaćem ambijentu. Socijalizacija dečaka pronađenog u šumi među vukovima – i to je to.

Film dobija na značaju kad se naglasi da je scenario nastao po motivima istinitog događaja, reditelj je svakako igrao i na tu kartu, ali ni to nije ono presudno što bi gledaoca nateralo da se zamisli i prodre duboko u suštinu priče.

Ključ „Ničijeg deteta“ krije se u jednoj opštoj metafori i jedino na taj način treba gledati i shvatiti ovaj film.

Pošto je ovo priča o ljudima i vukovima, počećemo od stare izreke da je „čovek čoveku vuk“. Ako pažljivo razmotrimo tu drevnu mudrost, ispašće kako je „vuk“ automatski nešto loše, nešto zlobno, čim je baš taj pojam poslužio za bacanje negativnog svetla na „čoveka“. Film „Ničije dete“ u svakom smislu opovrgava ustaljeno shvatanje i predrasude o civilizovanom čoveku i divljem vuku. Odlično je u tu svrhu poslužio i politički kontekst, jer ratne scene po bosanskim planinama daju pečat celoj priči i pomažu gledaocima da shvate ko je tu veća zver, da li one životinje među kojima je dečak odrastao ili one životinje koje su ga pronašle i ograničile ga tako što su ga strpale u nacionalno-socijalne kalupe savremnog doba? Da ne bude zabune, ove potonje „životinje“ jesu – „ljudi“.

Ova priča je dokaz koliko ime može odrediti čovekovu sudbinu i život. Pronađen u planinama i doveden u višenacionalnu sredinu, dečak mora dobiti neko ime. I mada on sâm nikada neće saznati kojoj naciji zaista pripada, to ništa ne pomaže, jer ime koje su mu dali automatski mu određuje i etničku pripadnost. Igrom slučaja, sve se dešava uoči građanskog rata, tako da ime više ne određuje samo nacionalnu i versku, nego i političku pripadnost. Jedni će ga mrzeti, drugi će ga primiti kao da im je rod rođeni – nikada neće saznati da li su bili u pravu, ali to njima verovatno nije ni bitno.

A sve dok je živeo u divljini, taj izgubljeni dečak je, baš poput vukova i svih drugih životinja, bio građanin celog sveta. Dolaskom u civilizaciju, njemu je sudbina zapečaćena zbog zadovoljavanja administrativnih pravila. Onda počinje proces socijalizacije, ali ratne okolnosti sprečavaju da se dečak potpuno prilagodi novoj sredini i da iz sebe izbaci sve ono što je poneo iz divljine. U jednom momentu, i to zbog nagona ljubavi, u dečaku se zaista probudi vuk, ali vidimo da to više nije ni potpuno vuk ni potpuno čovek, nego nešto što zaista više nigde ne pripada, ni civilizaciji ni divljini.

Film nas dovodi do saznanja da svi mi, u momentu rađanja, i jesmo građani sveta, ali da nas ime, religija, nacionalna i klasna pripadnost već od prvih dana striktno ograniče i strpaju u kalupe kojih u početku nismo ni svesni. A kada docnije pokušamo da se oslobodimo tih kalupa, često dolazimo u konflikt sa samim sobom, jer odbacujući ih, odbacujemo i deo sopstvenog života, zaboravivši da su nas te konvencije već odredile kao ličnost i da su baš one definisale naš stabilan položaj u društvu.

Dečak iz šume, nazvan u civilizaciji Haris Pućurica Pućke (moderno društvo mora da podari čoveku i nadimak!), nakon života sa ljudima, nedovršene socijalizacije, osećanja ljubavi za koje ni sâm nije svestan šta znači, najzad i nakon kratkog ali traumatičnog učešća u ratnom sukobu – nakon svega toga, on više nije onaj vuk sa početka priče, ali nije ni čovek. Ne zna se više da li je ničiji ili je postao svačiji, idući iz jedne sredine u drugu i nigde ne pronašavši pravo mesto za sebe. A kao vuk bio je građanin sveta, takoreći ničiji, ali je cela vasiona bila njegova.

I zašto, u poslednjoj sceni, onaj vuk samo pogleda iscrpljenog dečaka i ode? Ako je hteo da pojede čoveka, vuk je možda u dečaku prepoznao svog nekadašnjeg saplemenika, pa je ipak rešio da ga ostavi na miru. A možda je time, ustvari, odbio da u čopor primi nekadašnjeg vuka, upravo zato što to više nije vuk i što nikada više neće pripadati divljini.

Koliko je teško biti svoja ličnost, bez prihvatanja nametnutih šablona i konvencija, koliko je teško biti izvan ustaljenih normi i odrednica, koliko je teško biti čovek – a ne biti nikome vuk…

Nije kriv dečak što nije uspeo da postane čovek. Krivi su oni koji sebe nazivaju civilizovanim građanima a pritom ne samo što nisu uspeli da od jednog bića koje je zaista bilo „tabula rasa“ načine dobru osobu, nego su ga pretvorili u zver koju, kao takvu, čak ni divlji vukovi ne žele u svom čoporu.

 

Autor: Dušan Milijić

Foto-izvor: Facebook stranica „Ničije dete“

Related posts

Leave a Comment