Ljudi: Čekajući u redu

Pripadnici srednje generacije u ovoj zemlji pamte da su, ne tako davno, satima stajali u redu za vize. Oni koji su tad bili mladi (bez dece, posla i kredita) imali su silnu potrebu da na licu mesta dožive delove fantazije, koja se nahodila u knjigama, stripovima, filmovima i razbacanim fragmentima sećanja njihovih roditelja, onih koji su imali priliku da „vide svet“. Nekima je obećanje provoda mirisalo na Amsterdam, drugima je bila privlačna (iako stereotipna) slika maglovitog Londona. Treći su, skromno zabacili udicu mnogo bliže, do Beča. Pariz se visoko kotirao…

Recenzija: Film „Ničije dete“ (Ničiji vuk – svačije dete)

Sama radnja filma „Ničije dete“ nije naročito zanimljiva, maltene kao da po ko zna koji put gledamo „Knjigu o džungli“, ali sada u domaćem ambijentu. Socijalizacija dečaka pronađenog u šumi među vukovima – i to je to. Film dobija na značaju kad se naglasi da je scenario nastao po motivima istinitog događaja, reditelj je svakako igrao i na tu kartu, ali ni to nije ono presudno što bi gledaoca nateralo da se zamisli i prodre duboko u suštinu priče. Ključ „Ničijeg deteta“ krije se u jednoj opštoj metafori i jedino…

Ljudi: Staze razumevanja

Postoje ljudi koji nemaju veštu komunikaciju sa drugima. Većinu tih ljudi čine mladi. Ne mogu da izraze sve ono što misle, nešto ih koči. Oni imaju manjak samopouzdanja, misle da nisu vredni slušanja, saveta, podrške. Misle da nisu zanimljivi, da dosađuju drugima. Ne žele da smetaju, da troše tuđe vreme… Misle da nemaju ništa pametno da kažu. Ne žele da se nameću, plaše se reakcije sagovornika. Ne mogu da se opuste, napeti su, lome prste. Stidljivi su, povučeni, sede negde sa strane. Ljudi ih često ne primećuju, a kad se u društvu pojavi neki novi član njemu se kaže…

Ljudi: Otvori oči

Mi ljudi smo čoporativne životinje koje misle da su mnogo naprednije od ostalih stanovnika ove planete. Vekovima unazad smo stvarali sebi neki bolji svet. Prvo smo živeli u velikim plemenima, pa u manjim… Kasnije smo umislili da smo civilizovani i počeli svoje zajednice da nazivamo porodicama. Uvek smo se trudili da budemo bolji, hteli smo da budemo najbolji u gradu, među komšijama, pa i među našim rođacima. Težili smo ka nečemu drugačijem, boljem, lepšem. Hteli smo da budemo veći, jači, uspešniji. Želeli smo da imamo sve što drugi nemaju, ali ni danas ne znamo da budemo zadovoljni…

Ljudi: Strah od osuđivanja

Fali nam iskrenosti, fali nam taj potpuno otvoreni razgovor sa nekim. U želji da budemo dopadljivi drugima gubimo iskrenost manje ili više. Kad odeš na neki razgovor za posao nećeš reći: „Znate ljudi, ja sam lenja, ali mi trebaju pare, pa sam došla ovde.“ Pokušaćeš da pretstaviš sebe u što boljem svetlu. Neki ljudi tad preteruju, neki ne… Isto je i kad ti se neko sviđa. Pokušaš da mu se približiš kroz razgovor. Pričaš mu o onome što ne želiš da kriješ, onome što je dobro u tebi. Nećeš sigurno da mu kažeš: „Nekad noge ne operem…