Proza: Pamti, pa vrati

Upravo sam na nekom sajtu pročitala: „Rekli su da pamtiš, pa da vratiš. Ja verujem da život vraća sam.“ Znači, neću da se osvetim, al’ se nadam da će život to umesto mene da uradi. Divnom, svilenom mašnom vezana zloba oko vrata onog koji izgovara ovo… Kad nećeš da se osvetiš nastaviš dalje. Ne čekaš da se osveti život, đavo, anđeo ili neko treći. Neću, zabole me i gotovo. Teram dalje, ne trošim vreme na tebe. Briga me. Živim svoje. Prevazišla sam. Pomirila se s tim, oprostila. Nije mi potrebno da ti neko vrati. Briga me kako ćeš živeti i koje će ti karte život dodeliti.

„Rekli su da pamtiš, pa da vratiš. Ja verujem da život vraća sam.“ Stvarno zvuči i deluje utešno, ali je prilično užasno. Užasno je to što ljude teši činjenica da će nekome nešto loše da se desi. Životom pravdaš svoja očekivanja i opet dozvoljavaš osveti da bude jača od svega ostalog. Vraćaš se i živiš u toj nekoj prošlosti dok sadašnjost samo preživljavaš. Pre par godina mi je jedna devojka rekla da me je dugo mrzela. Duga je to i komplikovana priča oko nekog dečka. S ovog stuba prilično nebitni momenti, ali se svega toga setim kad god neko priča ili piše o mržnji.

Rekla sam joj da je mržnja pusto ostrvo i da mi ne poklanja toliko vremena. Kad mrziš nekoga i želiš da mu se osvetiš ti mu poklanjaš sebe. Na neki način priznaješ svoju povređenost. Zavidiš mu, ljubomorišeš. Želiš da budeš iznad njega, ali da on, ipak, vidi kako je tebi bilo. Želiš da propadne, da nestane ili da ga prosto snađe nešto odvratno. Trošiš svoje vreme razmišljajući o njemu. Nabijaš sebi komplekse upoređivanjem. Dozvoljavaš da ti život tek tako teče dok stojiš i mrziš.

Lepše bi bilo da razmišljaš o sebi i da živiš. Hoću da živim, boli me uvo za osvetu i mržnju. Briga me da l’ će život nekome nešto da vrati. Žao mi je kad neko misli o osveti i mrzi nekoga iz svoje prošlosti. Prošla sam kroz to, ali ne sa gore pomenutom devojkom i tim dečkom, nego pre njih. Bila je to daleko ozbiljnija situacija od te s njima i zato mi je prva reakcija na njenu mržnju bila tužan smajli koji postaje sve tužniji. Sad mi se vratio kad sam na tom sajtu naletela na ovaj glupi citat. Nikoga ne mrzim, niti ikome želim da se osvetim. Sa nekim ljudima ne razgovaram zato što ne želim da se umaram, ali nek im život ništa loše ne vraća. Nek se potrude da budu bolji sebi i svojoj okolini, a i ja ću. Nek ne čitaju glupe statuse. Potrudiću se da ih ne čitam ni ja više.

„Rekli su da pamtiš, pa da vratiš. Ja mislim da život vraća sam.“ Bolje bi bilo: „Rekli su da pamtiš, pa da shvatiš. Ja mislim da život nije vredan vraćanja dugova, već učenja lekcija i njihove praktične primene. Život je vredan uživanja, a ne mržnje i osvete.“

Autorka: Milica Janković

Foto-izvor: Andrea Majer „Ljudi“

Related posts

Leave a Comment