Kupila je oblak, Sa sobom ga vukla da se sakrije od sunca. Na njemu živi dečak I jede ga kao šećernu vunu. Neko bi rekao propala investicija, Neko drugi – Hvala Bogu. Dečak buši oblak ponegde. Voli kada zemlja ima šare ko u krave. Ona na to vikne – Prokleta štetočino! I ispusti oblak žaleći kao za krdom šarenih balona. Dečak tad spusti merdevine. Ona pomisli – Nisu to pokretne stepenice Pa da idu samo gore ili samo dole I pođe. Neko kaže nije mogla da se popne, Neko kaže…
u milionima gradova ljudi skrivaju pogled od sunca i nose naočare kao da je sunce najstrašnija stvar a opet svako od tih slabića je predodređen za nesto da je moj bog odraz mog lica dok gledam u kašiku mornari bi mi svilenim maramama mahali gejše bi mi ljubav nudile žonglirao bih meteore i jeo željezo a tebe bih zaboravio pre nego što sam te upoznao govorio bih ti da si glupa da me ostaviš na miru i da prezirem miris ruzmarina ali moj bog nije odraz mog lica dok gledam…
Na kocke reži livade Pa ih spakuj u kutije Kutije ređaj na police Nebo složi u fenjere Fenjere ćemo u staro gvožđe Zvezde u korpicu za štipaljke Snove u teglice za začine Lovorov venac u pasulj Da baš ne jedemo bljutavo Nek uvek bude sređeno Kao kad gosti dolaze Autor: Adrijana Ranković Foto-izvor: www.wallpaperup.com
kada neko umre pomislimo neka ide po redu a kada se red ne ispoštuje malo toga ima da se kaže na našoj sahrani jedan će muškarac podici kažiprst i reći dosta sa pričama o redu za mene red ne važi nemam red jer sam sterilan dobro je da svaka reka ima svoje ime jer drugačije ne bismo znali na čijim obalama smo se dodirivali i pravili taj red već par godina ne možemo ali meni se i dalje diže kad pomislim na te obale živiš u postelji bolesna pružam ti…
Doći ću sva u crnom na visokim štiklama. Držaću za šapu svog plišanog lava. Na nas će pasti svetlost. Gledaću kako je upijaju daske. U sjajnom krugu lav i ja. Tada ću vam pričati priču Koju više ne osećam, Ali ću se, možda, zaplakati. Ta priča će nekog usrećiti I uništiti mu život bar na kratko. Dozivaće me. Reći ću kako mi u snovima nikada ne odgovaraju oni kojih nema. Primetiću da je verovatno na javi drugačije. Onda ću ti pričati kako je neko U stakleni kovčeg Položio moju detelinu…
Destruktivne refleksije masakriraju ganglije tvog Grada, bez razloga. Hladnoća se uvlači u samu srž porte. Nad gradskim zidinama sprovedena je opsada. Zamišljaš kako horde nasilno bacaju tvoje telo sa najviše kule zamka. Takva misao prožima svačiji Grad, ponekad. Ali ti si odviše napet, odviše uplašen da bi uočio ordinarnost. Pridaješ previše značaja jer sumnjaš u racionalizaciju. Svestan si da ne želiš biti opsadnički rob, a još manje podanik njihovog delanja, jer iskonski osećaš impuls gradskog vitalizma. Pa ipak, sumnja poput talasa zapljuskuje sve ono dobro. Ali: zaboravljaš predistoriju sopstvenog Grada.…
ponudio sam žulijet da platim kartu ali ona je rekla zašto kad sam ja iz švajcarske u tramvaju žena prosi govoreći 20 dinara za lek za moju ćerku njeno lečenje za moju ćerku njeno lečenje njen lek 20 dinara u tramvaju niko nema 20 dinara ili ne želi da joj da osim žulijet setio sam se svoje majke koja mi je jednom prilikom takvim tonalitetom rekla ostani u plićaku ne idi duboko sava je nepredvidiva progutaće te vir ali nema virova u savi, mama poješće nas mrak progutaće nas siromaštvo…
ležao sam nepomično obliven hladnim znojem dečaci su se i dalje tukli a ja sam ležao plavom dečaku je ispalo oko plačnim glasom vikao je zvaću tatu, zvaću tatu ali tata nije tu mene su oborili ali jednom dečaku sam slomio zub tri devojčice preskaču lastiš posmatram njihove tanke noge kako se ljuljaju na obdanici veliki je odmor i sve je uobičajeno plavi dečak vrišti bez oka niko ga ne čuje i ne mari za njega gledam ga kroz trepavice i razmišljam znam kako izgleda slomiti zub nekome Autor: Bojan…
Bledunjava lica zarivenih kostiju, odlaze put logorskih peći. Noćna buka smiraja – u ropcu vrište im reči. Tutnjava voza, lavež vojnika i govor psa, presecaju krik vazdušnog oblaka i san kapoovog konvertizma. Spodobni trenutak ne želi da prizna, al’ duh predaka noćobdi. Sutradan, slažući grede, ugao oka zape za jamu, te u mrtvim, skeletnim licima zatiče… sebe. *Imenica „kapo“ dolazi od italijanske reči „capo“ što u prevodu na srpski jezik znači glava. Kapoi su logoraši koji imaju povlašćen status u odnosu na ostale zarobljenike, a za uzvrat pružaju neprijatelju informacije…
Ponovo osećam miris kafenih zrna, bez misli o kontraindikacijama. Ruke nisu usmerene na dodirivanje pulsa – strah je zdrobljen stagnacijama. Žar cigarete ne asocira na prolaznost – on je moj trenutak hedonizma! Trenutak neponovljiv, jedinstven – čak i u piksli pronalazim tragove smisla. U tom pepeljastom katranu vidim Feniksa. Autor: Milica Milošević Foto-izvor: Piterest
Na scenu stupa Inkvizitor noseći Recept i Veliki ekser. „Kada prikucaju, prvo osetiš bol u glavi, on se stvrdnjava, i započinje svoj put kanalima Venecije dok dva vodnjikava ogledala reflektuju Maske. U boji. Kolorit i dugu Italije, dalekog teatralnog predela. Odbrojava svoj početak Karneval. Bol visokom štiklom hoda ti putem ključne kosti i raspršava se kao paunovo perje, svileno klizeći niz delirijum kroz mrežu vena. Potom ti otkažu noge. Sediš kao lutka na koncu jednog papetijera osećajući lavinu mrava kako ti gmižu tamo negde iza pregiba, da bi ti se…
