Destruktivne refleksije masakriraju ganglije tvog Grada, bez razloga. Hladnoća se uvlači u samu srž porte. Nad gradskim zidinama sprovedena je opsada. Zamišljaš kako horde nasilno bacaju tvoje telo sa najviše kule zamka. Takva misao prožima svačiji Grad, ponekad. Ali ti si odviše napet, odviše uplašen da bi uočio ordinarnost. Pridaješ previše značaja jer sumnjaš u racionalizaciju. Svestan si da ne želiš biti opsadnički rob, a još manje podanik njihovog delanja, jer iskonski osećaš impuls gradskog vitalizma. Pa ipak, sumnja poput talasa zapljuskuje sve ono dobro. Ali: zaboravljaš predistoriju sopstvenog Grada.…
Poezija: Opsadnici
