Poezija: ***

Znaš?

Znaš koliko dugo hodaš u mojoj glavi?

I kako koračaš?

Kao po lokvanjima labudovog jezera iz kog si nastala.

E, hodaš onoliko koliko je velik’ svemir plavi,

sav izuvijani i pravi.

Znaš?

Znaš li da po kamenjaru, šumi i travi

graciozne pokrete pravš?

I jedino što svetli kroz noćni mir

je tvoja kristalna kruna,

a ne zlatna zvezdana prašina, ni srebrna luna.

Znaš li da kroz livadu, kanjone i rečni vir,

graciozne pokrete praviš?

Sanjam kako šetam prstima po tvom telu,

kao što ti putuješ kroz pustinju vrelu,

a moje oko imitira na nebu fleku razmazanu i belu.

 

„Vaše Visočanstvo,

(mila moja)

Vi što sebi dozvoljavate da stalno dolazite iz Vašeg kraljevstva u kraljevstvo moje,

ne potpistujem izgnanstvo,

već molbu da se neizdrživo prostranstvo,

smanji između nas dvoje.

Volim Vašu prisutnost, i odbijam i prezirem Vašu odsutnost,

te razumite moju veliku (za Vama) želju i odanost!

 

Vaš, plavooki stakleni Oblak“

 

 

Znaš?

Da se usne tvoje stapaju sa bojom ljubičastog mora,

da kada kane tvoj dodir da se zatrese

moja cela zemljina telesna kora?

Da kada me gledaš u oči

tvoja se kosa stapa sa bojom ljubičastog neba,

i da stvori kupolu

pod kojom pevam molitvu da se aminuje

moja visočanstvena želja, misao, strast, potreba!

Znaš da mrak suzama boju uzima,

usnama dah oduzima,

i mesto u očima zauzima?

Znaš?

Znaš da lepše miriše tvoja cvetna kruna

neg’ najskrivenija livada,

povetaraca i cveća puna?

 

Autor: Miloš Janjić

Related posts

Leave a Comment