Znaš?
Znaš koliko dugo hodaš u mojoj glavi?
I kako koračaš?
Kao po lokvanjima labudovog jezera iz kog si nastala.
E, hodaš onoliko koliko je velik’ svemir plavi,
sav izuvijani i pravi.
Znaš?
Znaš li da po kamenjaru, šumi i travi
graciozne pokrete pravš?
I jedino što svetli kroz noćni mir
je tvoja kristalna kruna,
a ne zlatna zvezdana prašina, ni srebrna luna.
Znaš li da kroz livadu, kanjone i rečni vir,
graciozne pokrete praviš?
Sanjam kako šetam prstima po tvom telu,
kao što ti putuješ kroz pustinju vrelu,
a moje oko imitira na nebu fleku razmazanu i belu.
„Vaše Visočanstvo,
(mila moja)
Vi što sebi dozvoljavate da stalno dolazite iz Vašeg kraljevstva u kraljevstvo moje,
ne potpistujem izgnanstvo,
već molbu da se neizdrživo prostranstvo,
smanji između nas dvoje.
Volim Vašu prisutnost, i odbijam i prezirem Vašu odsutnost,
te razumite moju veliku (za Vama) želju i odanost!
Vaš, plavooki stakleni Oblak“
Znaš?
Da se usne tvoje stapaju sa bojom ljubičastog mora,
da kada kane tvoj dodir da se zatrese
moja cela zemljina telesna kora?
Da kada me gledaš u oči
tvoja se kosa stapa sa bojom ljubičastog neba,
i da stvori kupolu
pod kojom pevam molitvu da se aminuje
moja visočanstvena želja, misao, strast, potreba!
Znaš da mrak suzama boju uzima,
usnama dah oduzima,
i mesto u očima zauzima?
Znaš?
Znaš da lepše miriše tvoja cvetna kruna
neg’ najskrivenija livada,
povetaraca i cveća puna?
Autor: Miloš Janjić
