Poezija: ***

…sedim već pola časa, nalakćen nad ovim papirom i čekam da počnem da ga popunim. čime?

odlično znam i vrlodobro ne znam.

Hoću da ti napišem pismo!

I, da, pišem ga,

mahnitalo sa drhtavicom i uzbuđenjem,

pa čas polako izvlačim slova iz pera, lepa i vijugava kao iz nekih starih spisa.

Ali u svojoj glavi.

Ne znam šta ću pre da okačim u prvu rečenicu, nagurao bih svašta,

trpao bih grumenje slova, pune šake i potiskivao da stane još.

Verovatno bi ta prva rečenica, pukla od tolikog pritiska, vreline i otisaka kao i veliki prasak što je pukao,

i onda bi se sve to razlilo i kapalo sa mojih lokni na papir nad kojim stojim.

Velik je kao posteljina sa mog kreveta, i ima nabora koliko smo i mi spojili zagrljaja.

Dugačak nabor označava dug i jako ga stiska zagrljaj, kratki nabor – kratak zagrljaj u prolazu.

I kako ja sada da pišem po izgužvanoj hartiji?

Možda bolje da crtam po neravninama, kao što prstom prelazim po linijama tvoje kože,

kao po kakvom čudesnom pejzažu u suton?

Nacrtao bih…

Autor: Miloš Janjić

Foto-izvor: Maša Grujić

Related posts

Leave a Comment