…sedim već pola časa, nalakćen nad ovim papirom i čekam da počnem da ga popunim. čime?
odlično znam i vrlodobro ne znam.
Hoću da ti napišem pismo!
I, da, pišem ga,
mahnitalo sa drhtavicom i uzbuđenjem,
pa čas polako izvlačim slova iz pera, lepa i vijugava kao iz nekih starih spisa.
Ali u svojoj glavi.
Ne znam šta ću pre da okačim u prvu rečenicu, nagurao bih svašta,
trpao bih grumenje slova, pune šake i potiskivao da stane još.
Verovatno bi ta prva rečenica, pukla od tolikog pritiska, vreline i otisaka kao i veliki prasak što je pukao,
i onda bi se sve to razlilo i kapalo sa mojih lokni na papir nad kojim stojim.
Velik je kao posteljina sa mog kreveta, i ima nabora koliko smo i mi spojili zagrljaja.
Dugačak nabor označava dug i jako ga stiska zagrljaj, kratki nabor – kratak zagrljaj u prolazu.
I kako ja sada da pišem po izgužvanoj hartiji?
Možda bolje da crtam po neravninama, kao što prstom prelazim po linijama tvoje kože,
kao po kakvom čudesnom pejzažu u suton?
Nacrtao bih…
Autor: Miloš Janjić
Foto-izvor: Maša Grujić
