Kategorija: Autorski kutak

Poezija: Oda Isaku Babelju

Administrator

Mikici Iliću Revolucija se zadihala! Neustrašiva Revolucija! Pesniče! Budi počastvovan da popišeš inventar ideja, ljudi i stvari kojih se Revolucija prejela – skini naočari sa nosa, odagnaj jesen iz duše! Novograd-Volinsk je zauzet danas u zoru, godina hiljadudevetstodvadeseta, na horizontu se, pod suncem, pomalja nevina heljda, sva poput pozlaćenih krovova dalekog manastira. Dok prelazite Zbruč između srušenih mostova, neko se davi i psuje Presvetu Bogorodicu, rzanje konja i pesma pružaju se nad talasima, iznad blještavih jama i mesečevih zmija. (Te noći sanjaćeš košmar, u oskrnavljenoj kući, na tesnoj postelji pored…

Poezija: ***

Administrator

Namestiću srce u taktu Čuće se puna nota Namestiću i Osmeh Gledaću širom otvorenih očiju Kako bez snebivanja Odmaraš na pustim bregovima Neprijateljskih prostora Čelični vazduh Zatvoriće vulkan pred erupcijom Modri oblaci okupiraće nebo Avioni ce mlazom Uputiti s.o.s. Feniksu koji vapi Za slobodom Ispod 12 rešetaka Jezera će se probuditi Ali ona neće moći Neće smeti Išta reći I ja ću morati Da ga pomilujem Oslobodim I sačuvam Oprosti Što ti ga nikad Nisam pomenuo Nisam na to imao pravo Autor: Maša Grujić

Poezija: Novo novosadsko groblje

Administrator

O, svi su oni nečiji na plodnoj plantaži smrti, ovlaš pokriveni zemljom, tek da se ne može čuti bodlerovska gozba crva i proizvodnja humusa, tek da se ispiše povest nad kostima dinosaurusa. O, svi su oni nečiji – zar nismo urezali u kamen, kao u večnost, imena, patetične poruke? I pramen kose postrigli i razvejali u vetar? (Zaboravljeni preci popisani su uredno u Božijoj kartoteci.) O, svi su oni nečiji na „Novom novosadskom groblju“ i širom Zemljinog šara, niko da umakne koplju nepogrešivog lovca; Svi izmešani sa nama, o, svi…

Poezija: Muzika tijela

Administrator

Promatram te pogledom providnim – željna tijela romantičnoga ali istovremeno strastvenoga hajde, dozvoli mi da pustim muziku što veže, zbližava muziku francuskoga majstora za ublažavanje erotskih namjera zamolio bih te za ples ali onaj ležerno prljavi u kojem nema fizičkog vođe jer se i sama audio umjetnost ponaša kao takva važno je samo ostvarenje fantazije – dva tijela pripijena jedno uz drugo ruka ni na leđima ni na stražnjici – taman da se ostvari ravnoteža ležerno prljavog plesa Promatram te i želim potisnuti žudnju za tobom umom i tijelom božanskim…

Poezija: Želim lično gospodina Valentina

Administrator

Ne želim Kliše crvenih ruža u celofanu Mocarta u čokoladnom obliku Plišanu mečku da mi se pomiče po sobi i krevetu Ne želim večeru Ne želim 876 dana veze Ne želim godišnjice i retorička pitanja “zaprosio te još uvijek nije” “možda ti za Valentinovo nešto sprema, ali se previše ne nadaj” Ne želim inžinjera, doktora, Ni modela ni voditelja šou programa Ni pilota ni fudbalera Ne želim majkinog i maminog sina iz obitelji malih poduzetnika ili starih zanatlija Ni onog sa kućom na moru koji zna da skija Ne želim…

Poezija: Oda Beogradu

Administrator

Milanu Ilijću Kako to da si još beo, grade na raskršću istorije? Vekovi nečistih zuba ujedali su te i razvlačili te po pepelu, ispisivali svoje nečitke stranice na tvom neostarelom licu. Od belog kamena ja sam sazdan, čistog i belog do same srži, i podojen sam krečnim mlekom iz grudi čestitih neimara. Dve plave reke kupaju me i prinose mi ogledalo sunca. Kako to da si još beo pod naslagama skorene krvi? Zar nisu godine, magle i dimovi izatkali koprenu na tvome licu? Ne, ja isijavam belinu kostiju pobednika i…

Poezija: Slika

Administrator

Slika. Mi žrtve požara Dok slika smije se iz kutka Kraj portreta pomahnitalog dječačkog lutka Mjeri nas. Oživi. Sjećanja. Jača od nas a naša. Poznata a tako strana. Vadim ove riječi kao slike Iz foto-albuma, kao perje lagano Srce je sklizavo Poput zimskog leda Stisnut u skromnost Svoje male sobe Na jastuku prizivam tvoje mirise U molitvi zaplačem U ostacima zdrave glave Još samo slika preživljava Slika samo. Trajnost sjećanja.   Autor: Emanuel Mancho Srpak Izvor: OutLoud.rs Foto-izvor: shutterstock.com

Proza: Žmurke s Malim princem

Administrator

Postoji nešto sa tim žmurkama. Nešto što je neuhvatljivo i neshvatljivo. Jedan Mali princ pripitomio je ružu na asteroidu. Ona je posebna. Zašto je posebna? Zato što je pripitomljena, naravno. Kako misliš da pripitomiš nekog, pa da ga zaboraviš? Teško. Nešto poput rasklimatanih malih planeta razbacanih po kosmosu po kojima Mali princ traži odgovore na svoja pitanja koja nikad ne zaboravlja. Tako. Nekako tako danas zurim u sunce. Da li će se za milimetar pomeriti kada zaustavim vreme, pitam sebe sa druge strane galaksije. Teško. Mali princ je simbol detinjstva.…

Poezija: Osudi me i ti, Klaro

Administrator

Zabole njih, Klaro, zabole ih za moje obrazovanje, tu književnost, kenjanje u prazno, kako je zovu, to nije zanat, tu nema novca. Zabole njih, Klaro, zabole ih za moje pisanje, ove reči koje me čine živim, srećnim, prave se da ih zanimaju, diče se i hvale mojim uspesima, na poslu, a ne žele da razumeju moj noćni mir, i zašto ne mogu tek tako da nastavim sutra, već moram iz daha da pišem, u bilo koje doba. Razočarao sam ih, Klaro, prave od mene crnu ovcu, pitaju se da li…