Zabole njih, Klaro,
zabole ih za moje obrazovanje,
tu književnost,
kenjanje u prazno,
kako je zovu,
to nije zanat,
tu nema novca.
Zabole njih, Klaro,
zabole ih za moje pisanje,
ove reči koje me čine živim, srećnim,
prave se da ih zanimaju,
diče se i hvale mojim uspesima,
na poslu,
a ne žele da razumeju moj noćni mir,
i zašto ne mogu tek tako da nastavim sutra,
već moram iz daha da pišem,
u bilo koje doba.
Razočarao sam ih, Klaro,
prave od mene crnu ovcu,
pitaju se da li su me zamenili u porodilištu,
zašto se bavim ‘nebitnim’ stvarima.
Za njih je najveća tragedija ostati bez novca,
postalo je netrpeljivo u 40 kvadrata, Klaro,
ljubav je pala pod valutama.
Ništa oni ne osećaju, Klaro,
ovi prolaznici i ljudi.
Misle da desetoricu mogu da prebijem odjednom,
u ring bi me bacili,
kao psa,
misle da sam od kamena,
ali ja imam mekane dlanove,
reci im, Klaro,
osetila si te dlanove.
Misle da me ova brada, modri podočnjaci i pijane oči,
čine opasnim i lošim čovekom.
Misle da povređujem devojke, Klaro,
a ja im pišem pesme,
i šapućem im,
reci im,
ti znaš kakav sam.
Osuđuju me, Klaro,
stalno je pijan, kažu,
mnogo pije,
loš je čovek, kažu,
psuje na svojim čitanjima.
Gade se i izbegavaju me,
a ne pitaju se,
da li sam se predugo smejao,
i da li je taj osmeh počeo da boli.
Kažu da sam lud, Klaro,
da pijem sam,
i da šetam pored reke,
sedim u parku staračkog doma do jutra,
da pričam sa rekom i zvezdama,
a meni treba samo malo mira.
Oni žele da me pošalju u rat, Klaro,
imaš 20 godina, zdrav si, jak i sposoban, kažu.
Kažu da mi je musliman neprijatelj,
jevrejin i Hrvat, crnac,
da će pokušati da me ubiju,
da ja moram ubiti prvi.
Ali ja nemam neprijatelja, Klaro,
dovoljan sam sebi,
ja nemam više mržnje.
Govorim – neću ubiti –
oni govore da sam izdajnik.
Govore mi da radim po naredbi,
potreban sam kao radna snaga,
marva im crkava,
moram da ih zamenim na točku, Klaro.
Ja govorim da neću,
lenčuga si, kažu.
Odbijam da radim posao koji ne volim,
odbijam da me on ubije,
ne želim da gutam tablete zbog toga.
Ja imam nežne ruke, Klaro,
reci im,
rekla si da su stvorene da pišu.
Ne mogu da radim to što volim, kažu,
to je nemoguće,
šta bi bilo kad bismo svi radili ono što volimo, pitaju.
Ne bi bili mrtvi, kažem im.
Oni opet tvrde da sam lud,
sigurno je to u pitanju, kažu.
Napravili su od mene čudaka, Klaro,
čudovište koje treba istrebiti,
radili bi testove i eksperimente na meni.
Kako mi novac nije bitan, pitaju,
bez njega ne može da se živi, kažu.
Kako je moguće da imam takva osećanja,
kad ne izgledam tako.
Kažu mi da sam ružan, Klaro,
da li je ljubav samo za lepe i zgodne onda, pitam.
Osudi me i ti, Klaro!
Osudi me jer sam sanjao devojku kao što si ti,
što sam uopšte dolazio,
osudi me što ne mogu da nastavim,
od one večeri na plaži.
Osudi me jer se brzo vezujem za snove,
osudi me zbog pesama i vina,
jer sam patetičan i jadan,
reci mi da sam greška,
tajna, davno zaboravljena uspomena, nesrećnik, kreten…
Osudi me i ti, Klaro,
što sam tu,
na tvome vratu,
i u tvojoj mirišljavoj kosi,
tražio,
samo malo ljubavi.
Autor: Stefan Stanojević
Izvor: OutLoud.rs