O, svi su oni nečiji
na plodnoj plantaži smrti,
ovlaš pokriveni zemljom,
tek da se ne može čuti
bodlerovska gozba crva
i proizvodnja humusa,
tek da se ispiše povest
nad kostima dinosaurusa.
O, svi su oni nečiji –
zar nismo urezali u kamen,
kao u večnost, imena,
patetične poruke? I pramen
kose postrigli i razvejali
u vetar? (Zaboravljeni preci
popisani su uredno
u Božijoj kartoteci.)
O, svi su oni nečiji
na „Novom novosadskom groblju“
i širom Zemljinog šara,
niko da umakne koplju
nepogrešivog lovca;
Svi izmešani sa nama,
o, svi su oni nečiji
na ovom groblju bez hrama.
Otužno miriše bilje,
a još teže se boluje
kad kiše rasplaču zemlju,
kad pozna jesen stoluje,
kad magle zamagle smisao
i puteve kojima idemo.
(Žitelji smrti ne stanuju
pod urezanim imenom.)
Autor: Damir Malešev
Foto-izvor: Pavel Kučinski
