Danilu Kišu Slatka li je ta Smrt Ona mu drhtaje davi u meduOna mu skida prstenje s rukeOna mu govori da to ne boli Ali on mora da završi svoje pričeMora još i da zapiše neke rečiReči od sinoć od pola veka On piše i ostavlja Smrt da čeka Dotle se ona igra njegovim godinamaPretvorila se u dete i na trepavicama stoji Ali on mora svoje prste da brojiZa svaki prst on traži po jedno imeJoš samo deset da ih se priseti izdaleka On broji i ostavlja Smrt da čeka…
Esej o vizuelnom šahovskom arhetipu svodi se na „otkriće“ ili, preciznije rečeno, na dizajn odgovarajućih dvodimenzionalnih šahovskih simbola i trodimenzionalnih figura. Ideje su najvećim delom nastale usled fascinacije nad velikim delima velikih majstora prve polovine XX veka, a koji su ono arhetipsko vezali za geometriju. „ARHETIPSKI ŠAHOVSKI SIMBOLI“ predstavljaju najjednostavniji dizajn dvodimenzionalnih šahovskih simbola. Osnovna ideja dizajna jeste ta da se „otkrije“ vizuelni, geometrijski arhetip šahovskih simbola, ali da se, isto tako, sačuva i preglednost njihovog „čitanja“ prilikom analize šahovske partije ili tokom same igre. Ovo drugo podrazumeva da šahisti,…
Još jedno jutro porodice u predgrađu, Baka viče na zid, ispušta čudne zvuke; Krckamo kokice i moramo da se nadvikujemo, I ništa ne čujemo od sve te buke. Majka nam poje svoju litaniju dosade i razočaranja, Ali sva njena samoubistva lažna su – mi to znamo; Tata nam se zagledao nekuda u daljinu, On trpi sve više i više, evo već dan za danom. (Miljama negde daleko nešto gmiže iz gliba Sa dna jezera škotskog, što se ispuni tamom.) Još jedno ružno industrijsko jutro, Fabrika bljuje nečistoću put neba; Danas,…
Mikici Iliću Revolucija se zadihala! Neustrašiva Revolucija! Pesniče! Budi počastvovan da popišeš inventar ideja, ljudi i stvari kojih se Revolucija prejela – skini naočari sa nosa, odagnaj jesen iz duše! Novograd-Volinsk je zauzet danas u zoru, godina hiljadudevetstodvadeseta, na horizontu se, pod suncem, pomalja nevina heljda, sva poput pozlaćenih krovova dalekog manastira. Dok prelazite Zbruč između srušenih mostova, neko se davi i psuje Presvetu Bogorodicu, rzanje konja i pesma pružaju se nad talasima, iznad blještavih jama i mesečevih zmija. (Te noći sanjaćeš košmar, u oskrnavljenoj kući, na tesnoj postelji pored…
O, svi su oni nečiji na plodnoj plantaži smrti, ovlaš pokriveni zemljom, tek da se ne može čuti bodlerovska gozba crva i proizvodnja humusa, tek da se ispiše povest nad kostima dinosaurusa. O, svi su oni nečiji – zar nismo urezali u kamen, kao u večnost, imena, patetične poruke? I pramen kose postrigli i razvejali u vetar? (Zaboravljeni preci popisani su uredno u Božijoj kartoteci.) O, svi su oni nečiji na „Novom novosadskom groblju“ i širom Zemljinog šara, niko da umakne koplju nepogrešivog lovca; Svi izmešani sa nama, o, svi…
Shvatićeš šta je U jednom dahu, U jednom mahu – Jednovremenost. Obamrlost do transa, Ples snova, jedina šansa, Ostvarena romansa – Jednovremenost. Načelo povezanosti, nepredvidljivo, Spojeno s onim što je nevidljivo, Gotovo neprimetno, neopipljivo, Nešto potpuno neopisivo, Nauka neosetljiva, Logika nepredusretljiva, Načelom uzročnosti nespojivo, Al’ ništa nije neosvojivo. Ako u nama mora Da traje ta noćna mora, Moći ćemo da sanjamo Spiritus mundi. Ako ti ono što činiš Sa mislima jedno postaje, Karika koja nedostaje – Jednovremenost. Mi poznajemo tebe, Oni poznaju mene, Ekstrasenzorne mene – Jednovremenost. Jedna zvezda što…
Milanu Ilijću Kako to da si još beo, grade na raskršću istorije? Vekovi nečistih zuba ujedali su te i razvlačili te po pepelu, ispisivali svoje nečitke stranice na tvom neostarelom licu. Od belog kamena ja sam sazdan, čistog i belog do same srži, i podojen sam krečnim mlekom iz grudi čestitih neimara. Dve plave reke kupaju me i prinose mi ogledalo sunca. Kako to da si još beo pod naslagama skorene krvi? Zar nisu godine, magle i dimovi izatkali koprenu na tvome licu? Ne, ja isijavam belinu kostiju pobednika i…
Jedan zlatokosi zmaj, Štitonoša Severnog Sunca, kandžama svojim kroti četiri bronzane munje. Kada je Severno Sunce pod vlašću sivih oblaka, on bljuje vatru i vraća Sunce na svoje mesto. Kada je Sunce na prestolu, on peva ljudskim glasom, glasom od ugljenog praha i nežne polarne svetlosti. Autor: Damir Malešev
Parna Lokomotiva je crnkinja, kćer užarenog uglja i vode, afroameričko čudo – nema tog bremena koje ne može da ponese! Slušaj kako je naložena, kako već dahće, kako se sporo pokreće i zahuktava; (Bože, njen pisak je lirska poezija, na vrhuncu je i ne pomišlja da se zaustavi!) „Lepotice razjarena grla“ – peva ti Vitmen, a ja ti šapućem da ni tračnice a ni stanice nisu nikakva ograničenja za tebe – već samo čudan dvočetvrtinski ritam za tvoj iskonski, za tvoj džez urnebesni. Autor: Damir Malešev
Mesec nad ulicom Burbon: vidim, prolaze redom Neka lica večeras pod jednom svetiljkom bledom. Nema mi drugoga puta nego da pratim taj zov, Blistava svetla, ljude, i Mesec u noći toj. Da budem jak, molim se svakim danom Jer dobro znam – ja idem pogrešnom stranom; Nećeš mi videti senku ni čuti mi zvuk koraka Dok se nad ulicom Burbon Mesec pomalja iz mraka. Postao sam pre mnogo godina ovo što jesam sada, U zamci ovog života k’o nevino jagnje stradam; I ne pokazujem lice nikad dok podne traje, Vidiš…
