Danilu Kišu Slatka li je ta Smrt Ona mu drhtaje davi u meduOna mu skida prstenje s rukeOna mu govori da to ne boli Ali on mora da završi svoje pričeMora još i da zapiše neke rečiReči od sinoć od pola veka On piše i ostavlja Smrt da čeka Dotle se ona igra njegovim godinamaPretvorila se u dete i na trepavicama stoji Ali on mora svoje prste da brojiZa svaki prst on traži po jedno imeJoš samo deset da ih se priseti izdaleka On broji i ostavlja Smrt da čeka…
Poezija: Pesma o bašti pepelu
