Danilu Kišu
Slatka li je ta Smrt
Ona mu drhtaje davi u medu
Ona mu skida prstenje s ruke
Ona mu govori da to ne boli
Ali on mora da završi svoje priče
Mora još i da zapiše neke reči
Reči od sinoć od pola veka
On piše i ostavlja Smrt da čeka
Dotle se ona igra njegovim godinama
Pretvorila se u dete i na trepavicama stoji
Ali on mora svoje prste da broji
Za svaki prst on traži po jedno ime
Još samo deset da ih se priseti izdaleka
On broji i ostavlja Smrt da čeka
Ona već prevrće očima kojih nema
Krišom nagovara vreme da brže krene
Ali vreme je stalo pred kapijom njegove bašte
Njemu je anđeo spustio ruku na rame
I male polarne svetlosti tinjaju
Nad talasima što mu zapljuskuju obrve
On ima ključ za snove podzemnih reka
I dalje sanja i ostavlja Smrt da čeka
Autor: Damir Malešev
Foto-izvor: Dijalog.net