Sačuvati ili pustiti

Ima ljudi kojima je lakše da puste stvari, onima kojima to ne ide i znaju da ih ta nesposobnost povređuje a ima i onih kojima je nepuštanje omiljeni odbrambeni mehanizam i puno ljudi između. Svako od njih radi isto – preživljava onako kako najbolje ume, traži svoje mesto pod Suncem i sreću. Danas ću se posvetiti jednoj vrsti jer njih najbolje poznajem. Pozivam svakoga ko to želi, da ispriča svoju priču jer svaka je izraz iskonske kreativnosti kojoj svaki čovek pribegava u svom suočavanju sa svetom. Da li ste i vi neko ko večno čuva stvari, kod koga sve večno traje, ko je zauvek isti? Srećni ste dok sakupljate i zgušnjavate oko svoje ose sve stvari koje su vam ikada značile i štitite ih od negativnih uticaja? 

Šta se dešava sa negativnim uspomena? Da li i njih skupljate? Da li ih ignorišete i da li vas to zaista moze spasiti njihovog uticaja? Da, smešiti se u ogledalu svojoj tvrdoglavoj nepromenljivosti, zatvorenosti u središte sebe moze biti prijatno, ali gde je višak, tu je i manjak, što bi rekli psihoanalitičari. Šta će se desiti kad skrenemo pogled sa svoje zatočene suštine? Da li je dovoljno jaka da opstane i tada? Ako nije šta bismo mogli uraditi da joj se stvarno približimo?

Stepen funkcionalnosti sistema određuje i stepen njegove nezavisnosti. Koliko nam je potrebna potvrda i šta kad ne bude tu niko da nam je da? Šta kad nestanu ubice našeg duha/ postanu nemoćni? Šta kad ostanemo sami? Uzmimo u obzir i to da ako potrebe ima i malo, naći će načina da se ispolji i preživi te će nam se približavati dok nam na kraju ne pokuca na vrata. Hoće li naši mehanizmi biti uvek dovoljno jaki da odbace taj deo nas? Koliko su nam zaista potrebni ljudi od kojih se otuđujemo mistifikujući sebe na svom oblaku besmrtnosti, nezavisnosti, posebnosti?  Naš oblak nečemu služi, čemu? Šta se desi kada priznamo sebi da smo obični? Kako ljudi reaguju na običnost? Kako naš nervni sistem reaguje na to? Šta to rade ljudi koji su prihvatili svoju običnost?Da li je normalnost/stabilnost, oko nas/u nama nešto što bi nam poremetilo računicu? 

Smrt i prolaznost se ne mogu izbeći. Ignorisanje smrti i životom u prošlosti gubimo sadašnje, stvarno vreme i potencijalno osuđujemo sebe na strah od propuštanja (jer znamo da već propuštao i gubimo vreme) a samim tim i manjak energije da se bavimo neprijatnim a lično korisnim i bitnim stvarima. Da li se nadamo boljoj prošlosti? Starmala deca nikad ne odrastu, ona zauvek ostanu stara i mala. Da li ste vi takvo dete? Samo i bez kuće, koje sa sobom vuče čitav svoj svet i traga. Za čim vi tragate? Boljim domom, bilo kakvim domom, starim domom da ga popravite svojim još većim žrtvovanjem? Da li samo mi, „posebni“ možemo sve popraviti? Ako dom bez žrtvovanja postoji da li ga zaslužujemo? Da li gledanjem u svoju nesreću (bilo direktno, bilo da je ignorisanjem, neobrađivanjem čuvamo u životu), kažnjavamo sebe? Šta smo to uradili ili nismo a trebalo je? Da li sada radimo tako nešto i zadržavamo sebe u tom začaranom krugu? Kakve koristi imamo od istog? 

Naša nesreća je nešto što Nas je povredilo, za šta možda nikad nismo imali empatičnog svjedoka, nešto što je možda pohranjeno u našim prvim odnosno, zbog svog uticaja, jednim od najvažnijih iskustava sa svetom. Mnogi se plaše da će stvarno bavljenje njome radi prevazilaženja biti brzi velnes tretman koji će značiti manjak poštovanja njenog uticaja i manjak poštovanja onih nas koji su bili povređeni, šokirani njom. 

Možda ćemo uspeti večno da se naslađujemo time što smo uspeli da preživimo ali zašto smo tako skromni da je to jedino sto želimo u životu? Koliko vremena i mesta zapravo gubimo za nove stvari čuvanjem starih? Koliko tereta nosimo svakodnevno na svojim leđima umesto da trčimo, živimo, dišemo?  
Zaslužujemo više od toga da budemo hodajući spomenik traume koju nam je neko drugi namenio. Vreme ne možemo produžiti, moramo odlučiti da li želimo da ga bacamo na laganje sebe i polufunkcionalne mehanizme odbrane koji su nekad bili korisni. Sada ih možemo sačuvati u šteku kao važan ali ne i jedini deo nas samih. Moramo pronaći snage i razviti volju da preradimo prošle događaje, prevaziđemo strah i naučimo i druge djelove svoje ličnosti da hodaju. Nismo ih dzabe čuvali i sačuvali. Upravo je to naš sledeći zadatak.

Autorka: Đurđina Neckov

Foto: Pinterest

Related posts

Leave a Comment