Izdavačka kuća Heliks objavila zbirku priča „Pertu“ Edine Svoren

Prevod s mađarskog: Sandra Buljanović Simonović Heliks 2020. Kada jedna autorka izjavi da je svaki njen pokušaj pisanja romana završio u đubretu jer je uvidela da mnogo teksta mora biti odbačeno i izostavljeno, jasno je da je reč o nekome ko je senzibilitetom i konciznošću izraza predodređen da piše kratke priče. Edina Svoren, mađarska profesorka muzike i solfeđa, pronašla je adekvatnu formu u kojoj se oseća udobno i stoga ne čudi što je svaka njena zbirka priča višestruko nagrađivana (između ostalih i Nagradom Evropske unije za književnost) i veoma pozitivno…

Prikaz prvog srpskog dokumentarnog trilera „Do viđenja!“ Ž. Petrovića

Priča o najbogatijoj Beograđanki svih vremena Ovo je bilo nešto sasvim osvežavajuće, nešto drugačije. Uzela sam knjigu koja je stajala na polici među onima koje bi valjalo pročitati. Udobno sam se zavalila u sofu, i umesto poslepodnevne dremke, koju ionako ne praktikujem, upustila sam se, predavajući se ovom posve uzbudljivom dokumentarnom trileru. Glavna junakinja je Draga Mitrićević, najbogatija Beograđanka svih vremena. Da, da, dobro ste čuli, Draga Mitrićević bila je najbogatija Beograđanka, kćerka Jovana Mitrićevića Dimitrijevića, višeg državnog službenika, bliskog dvoru, za kojom je pokrenuta istraga. Draga je nestala iz…

O filmu „Plavi somot“ („Blue velvet“) Dejvida Lična

… Plavi somot nije film za svakog. Neki ljudi su ga zaista shvatili. Drugi su smatrali da je odvratan i bolestan. Naravno, film jeste takav, ali ima dve strane. Morate da imate kontrast. Film treba da ima snagu. Moraju biti prisutne snage tame, tako da bude uzbudljiv i da može malo da vas uzdrma. Ako uzmaknete pred tim, onda tonete pravo u neko mlako đubre… Svaki put kada u nečemu ima malo te snage, neko će za to reći da je bolesno ili odvratno. Kada idete do ekstrema, često možete…

Pod staklenim zvonom društva i vremena: Prikaz romana Silvije Plat

Svijest, razum i identitet koji čovjeka razdvajaju od ostatka živog svijeta univerzalna su tema u pisanim djelima od samih začetaka književnosti. Proces sazrijevanja i formiranja ličnosti bilo koje ljudske jedinke nužno uključuje neprestana preispitivanja o svrsi postojanja, mjestu pod suncem, kao i krize identiteta i shvatanja samog sebe. Mnogo je onih koji iz ličnih, unutrašnjih borbi ne izađu kao pobjednici. Silvija Plat, poznata američka pjesnikinja prošlog vijeka, ostaće upamćena na književnoj sceni kao simbol svih onih koji su poklekli pred težinom života i društva. „Stakleno zvono“ je jedini roman ove…

Prikaz knjige aforizama „Ništa lično“ Igora Brace Damnjanovića DIB-a

Pre, sada i posle, vrednog aforističara uposle Politika, i u nju upleteni: pojedinci, stranke, premijer, predsednik… satirično su kroz aforizme duhovito ispraćeni jer autor, (ništa lično) „ima onu stvar. Mozak!ˮ Proverite već na petoj strani sveže štampanog izdanja. Rezultati sklopljenih reči u misli nisu mršavi. Naprotiv, uspešni su, i da citiram Igora Bracu Damnjanovića „Ostali ste bez reči?/Pa što ne kažete?!ˮ Pohvaliti nečiji danonoćni trud, a sigurno se štivo krčkalo dok nije ugledalo svetlost dana na recikliranom papiru između glatkih plavih korica, dobronamerno je. Iako je šipak apostrofiran na više…

„Memoari kralja Milana“ – Jedna zaboravljena (auto)biografija

Memoari kralja Milana, Laguna, Beograd 2019 Kao što je u predgovoru za srpsko izdanje Memoara kralja Milana primetio istoričar Nebojša Jovanović, sve što je o Milanu Obrenoviću Četvrtom (1854–1901) bilo objavljeno u godinama neposredno nakon njegove smrti, mnogo je više govorilo o autorima tih tekstova nego o samom kralju. Nesumnjivo je isti slučaj i sa Memoarima kralja Milana, koji su izvorno štampani na nemačkom jeziku, u Cirihu 1902, da bi tek sto sedamnaest godina docnije bili prevedeni na srpski i prvi put objavljeni u zemlji kojom je nekada kralj Milan…

O „Piscu u kupatilu“ Aleksandra Ćukovića

Ako bismo mu u velikoj literarnoj porodici tražili najbliže srodnike, „Pisca u kupatilu“ mogli bismo smjestiti negdje između Bernhardovog „Imitatora glasova“ i apsurdnih priča Danila Harmsa. Baštineći najbolje strane pomenutog dvojca – Bernhardov samoporađajući cinizam i Harmsovo gajgerovsko detektovanje truleži pod plaštom naivne, besciljne igre – Aleksandar Ćuković nam na diskretan način dočarava rastrzanosti današnjega čovjeka. Njegovi prozni fragmenti sasvim opravdano su svedeni na najmanju moguću mjeru. Međutim, kod njega svedenost ne znači nedorečenost. Tajna je u vještom pozicioniranju naratorske svijesti. Ćukovićevog naratora (ili više njih) doživljavam kao čovjeka u…