Prikaz poezije Suzane Rudić
(Suzana Rudić, „Šaptaj tišine u kući istrebljenih snova“, Poetikum, Kraljevo, 2025, 48 stranica. Drugi deo četvrte zbirke poezije Suzane Rudić posvećen je pesniku Nikoli Dragašu, njenom dedi.)
Pesnikinja piše o ljubavi: Ljubav je jednačina sa dve nepoznate, dva usputna piktograma koja dišu jedan drugom za vrat, letnji džez u sumornim danima. Pišući na istu temu, Vladeta Jerotić kaže: „Ljubav je misterija i zagonetka, kao svaki fenomen koji dodiruje suštinu zbivanja u životu čoveka. Ne može se poreći čovekova potreba za intenzivnim i celovitim doživljajem. Jedan od najjačih doživljaja u ljudskom bivstvovanju u kome sudeluje celina jeste doživljaj ljubavi. Zašto se do njega dolazi tako retko? Zato što se ljudi nalaze na različitom stepenu razvoja svoje individuacije…Mi smo u stanju da gledamo, ali i da vidimo kako počinje individuacioni proces, kroz kakve prepreke prolazi, kako i dokle napreduje, kako je zastao ili kako se zauvek zaustavio. Individuacija, tako, nije nikakva apstrakcija, već nešto što u sebi osećamo da se zbiva, što nas iznutra goni, kao što iz semena bačenog u zemlju postepeno raste plod. Nije naravno ista zemlja u koju je seme bačeno, pa nije ni plod (zablude onih koji misle da je dete „neispisana tabla“ kada se rodi!)… Suzana Rudić kaže: „Rodila sam se kao grudva, sada se razlivam među prstima – sada bih da se sklupčam u prvobitni oblik, rodim u zagrljaju devojčice kojoj su umesto vaški trebili snove“. Čovek može da sazreva i tamo gde nije posejan, njegova moć unutarnjeg rastenja neograničena je, uprkos često nesavladljivim preprekama. Suzana Rudić: „Ti si drugi čovek, ja druga žena. Posle svih Golgota, volela sam te i dalje te volim. U rascepu grudi stanuješ da me zaceliš“… Čovek, jednom reči, teži da uzraste do celine koja ga je oduvek neodoljivo privlačila. Samo ljubav približava čoveka celini, a sve što nije ljubav od nje ga odvaja, udaljava i samim tim čini nesrećnijim“. Na jednom mestu pesnikinja kaže: Amor vincit omnia – Ljubav pobeđuje sve, a svoju poslednju pesmu u ovoj zbirci završava rečima: „Shvatamo da je ljubav najzahtevnije delo na kamenoj ploči“.
Lirsko ja na putu sazrevanja, individuacije, nailazi na različite prepreke: „Sada si moje mrtvo more, ja tvoje mrtvo slovo…Trn što se zabode u kožu i umesto krvi ostavi prazninu. Zatim nastavlja: „Ne brini, nisi jedini bagrem koji je procvetao pa uveo, imam još hiljadu rana na koje se oslonim kad klonem. Jedno se pitam, kad bi me raspeo svet da li bi ti se duša kidala, da li bi stegao vilicu i uzviknuo – ona je bila pečat moje duše“. Lirska junakinja se identifikuje sa Hristom koji je Bog ljubavi. Ona ima još hiljadu rana na koje se osloni kad klone. Prepoznajemo arhetip ranjenog lekara, spasioca koji leči svojom ranom, a koga svako od nas do izvesnog stepena, nosi u sebi. Knjiga proroka Isaije 53: 5-6 : Ali on bi ranjen za naše prestupe, izbijen za naša bezakonja; kar beše na Njemu našeg mira radi, i ranom Njegovom mi se iscelismo. Vladeta Jerotić govori o spontanom procesu samolečenja kod ljudi koji nose u sebi sposobnost i moć da na autentično ljudski način pate, jer samo u takvoj vrsti patnje postoji plodna klica ponovnog rođenja. Nije uzalud davno rečeno da istinska patnja čisti i preobražava čoveka.
Vera je svojevrsni skok u ogroman rizik, skok u ogromnu prazninu, ali skok sa dubokom nadom i poverenjem u Hrista da je tu Njegova ruka i da nas tu On čeka. „Verujući se sapliću o Hristovu odoru, tražeći božanstvo unutar sebe. Božanstva na prestolu isplakala su krv da uhlebe zalutalu nadu… Jutros se nada oglasila kroz dimne signale iz urušenih duša da su joj klonuli mišići, jutros su je zamrzeli, ne znajući da mrze sebe“. Vladika Nikolaj govori da je Hristos savest naša, zakon naš i život naš. On zakon straha zamenjuje zakonom ljubavi. Hrišćanska vera jeste vera ljubavi. Hrišćanska nada je upokojenje srca u Bogu sa uverenošću da se On neprestano stara o našem spasenju i da će nam darovati obećano blaženstvo.
Osim u stihovima: „Ne brini, nisi jedini bagrem koji je procvetao pa uveo…motiv bagrema javlja se i u pesmi „Rođendanska“ – „Kažu da ličim na bagrem, da sam u dvorište usadila sreću kad je prokišnjavao plafon“. U malom rečniku simbola stoji da je na Zapadu bagrem simbol sa snažnom verskom konotacijom. Prema predanju, kruna koju je nosio Hristos bila je ispletena od bagremovog trnja. Prema Starom Zavetu, kovčeg je bio napravljen od drveta sitima, vrste bagrema. Bilo da je reč o barci ili sanduku u kome se nalaze Tablice Zakona, kovčeg predstavlja božanski zakon. Nojev kovčeg (ili Nojeva barka), koji plovi na talasima i u koji su se sklonile sve životinjske vrste, predstavlja drugo stvaranje sveta posle pogubne odluke o Potopu. Dok je prvo stvaranje posao statičnog Boga, koji stvara samo svojom rečju, drugo stvaranje je delo Boga u pokretu koji koristi i prati jednog pravednog čoveka , kako bi se život i ljudsko društvo obnovili. Zavetni kovčeg, sanduk od pozlaćenog bagremovog drveta u kome se nalaze Tablice Zakona, to jest pravila vere i života u društvu koje je Jahve predao jednom drugom pravedniku Mojsiju, bio je takođe izraz božanskog zakona u pokretu, pošto su ga Jevreji nosili sa sobom u vojne pohode… „odlazim iz prokletih avlija, putem vezanim za pupak, natrag do Sinajske gore“.Kovčeg će u hrišćanstvu postati mistični simbol Crkve.
Put ljubavi nije lak, često je praćen usamljenošću, samoljubivošću, bolom: „Dopuštam da me razlomi osama, modrim kljunom kao vrana, iskljuca na dverima Niobidin bol“. Ipak, taj bol nije jalova patnja, naprotiv, on nosi poruku „i neka bol moj bude kalem pouka na duši putnika namernika da budu dašak vetra, a ne gonioci vetra na grudima voljenih“… „Nikada dlanovi moji nisu bili bliže licu ljubavi, nikada jače plava osama kosti moje nije nagrizla. I danas su suze moje pustile klicu kraj groba suze tvoje“. Zar nije Hrist rekao: „Zaista, zaista vam kažem: ako zrno pšenično padnuvši na zemlju ne umre, onda jedno ostane, ako li umre, mnogo roda rodi“. Čovekova misao je često zatvorena zbog njegovog samoljublja. Samodovoljnost je smrtonosna za svako stvorenje; čim se jedno biće zatvori u sebe, ono umire: tako zrno pšenično, tako svaka travka ako nije otvorena prema ostaloj prirodi i ne hrani se njome, onda vene i umire. Zrno gorušično ostaje jedno i beskorisno i za sebe i za druge, dok ostaje u svom egocentrizmu, u granicama svoga bića; čim odluči da izađe otud, ono se otvara, žrtvuje se, „umire“, i kroz njega poteku živi sokovi zemlje, toplota, vlaga, svetlost, i ono se oplodi, ponovo rodi, i rađa mnogi rod. Žrtvujući sebe, ono je sebe oplodilo, unevši u sebe mnoštvo drugih sila koje su ga spasle samoživosti i samoljubivosti koja ga usmrćuje, i uvele u novi život. Mrtvu prirodu moguće je oploditi samo kad prestane samoljublje. Pesnikinjina poruka glasi: „Neke ljubavi znaj rođene su da umru i postanu propoved, osvanu u daljinama bele kao prva postelja novorođenčeta“. „Neka jeleosvete putnici namernici svako telo koje se teži preobraziti u kamen temeljac krvi u pepelu“. Pesnikinja priziva preobražaj, obnovu, sagledavajući da se iz pepela može roditi nešto novo, iako je proces bolan i destruktivan. Jeleosvećenje je jedna od sedam svetih tajni u pravoslavlju, poznata i kao osvećenje ulja, koja se sastoji od molitava sveštenika i pomazivanja osvećenim uljem. Ova sveta tajna se vrši nad bolesnicima kako bi se kroz Božiju blagodat ostvarilo isceljenje duše i tela. Smatra se lekom i za telesne i za duševne probleme, pomažući u lečenju od nemoći i čišćenju duše od grehova. „U rascepu grudi stanuješ da me zaceliš“.
Ljubav ne umire, ne nestaje, ni onda kada se o njoj govori u prošlom vremenu. Njeni drumovi potpisani su ritmom srca. Uz muziku koja se izvodi dostojanstveno i sa velikom ozbiljnošću (adađo) kako i priliči nečemu što se doživljava kao sveto i održava kao vatra koja nas je grejala i ogrejala, makar i tom „ poslednjom iskrom koja je dovela do kiše iskupljenja“, odnosno spasenja i oslobođenja od krivice, greha ili kazne. U Bibliji se reč iskupljenje koristi da opiše kako nas Bog spašava od naših grehova. Ideja iskupljenja nalazi se u celoj Bibliji, od Starog do Novog Zaveta. Pesnikinja nam se obraća rečima: „Danas sam putnik namernik koji veruje u vodilju koja vaskrsava iz iskušenja“. Zar je malo iskušenja na koje čovek nailazi na svom životnom putu. Mnogi pokleknu pod teretom svakojakih životnih nedaća i teskoba, razočaraju se i na raznorazne načine klonu, ne uspevajući da se očiste od svakojakog svetskog i belosvetskog mulja i kala. Ovde čujemo glas pesnikinje koji se nije utopio u nabujalim vodama emocija, već kroz vatreno krštenje uspeo da sazri i da i nas čitaoce podstakne da nam svakojake nevolje budu podstrek i izazov za novo i drugačije promišljanje života iz koga izlazimo snažniji i zreliji.
„Pet do dvanaest, odlazim iz prokletih avlija, putem vezanim za pupak, natrag do Sinajske gore“. Prokleta avlija je slika materijalnog sveta u kome živimo. Svet je zatvor u kome su ljudske slobode ograničene a pojedinac često žrtva nepredvidivih i nelogičnih sila. Metafora za svet u kojem vladaju apsurd i ludilo, gde su granice između zdravog i bolesnog nejasne, gde se ne zna ko je kriv, a ko nevin, a društvo i ljudi više ne prave razliku između dobra i zla, između nepravde, lukavosti, manipulacije na jednoj i pravednosti, iskrenosti, poštenja, na drugoj strani. Pesnikinja kaže: „Od ćutanja ispleteni su džemperi / Opet zebemo, opet je tuđe, opet je ničije, opet je neizbežno / Opet nismo svoji u bratimljenju, u krv se kunemo/ Opet nemam toliko haljina koliko svet ima naličja / Opet nemam toliko suza koje će procvetati u alejama / Smejemo se i nazdravljamo / Idemo dalje /. U potrazi za celovitošću, lirska junakinja se opredeljuje za mesto duhovnosti Sinajsku ili Mojsijevu goru, mestu gde je Mojsije primio deset Božjih zapovesti. Vraća joj se vezana pupčanom vrpcom kao arhetipu velike majke ili sopstva. U Leksikonu osnovnih jungovskih pojmova stoji da transformacioni karakter Velike Majke dolazi do izražaja u onim psihodinamičnim elementima i faktorima koji izazivaju neprestane promene, večito umiranje i nastajanje. Nasuprot konzervativnoj tendenciji elementarnog karaktera transformacija uzrokuje dinamičnu pokretnost, promenu i ponovno rođenje. Pesnikinja zaključuje: Pred alert, želiš da se vremenska osa zarotira i ponovo bi sve ispočetka…I nekom će pred alert isto nebo biti kršteno platno i večni čaršav.
Drugi deo ove zbirke posvećen je čoveku koji nije prestao da veruje u snove, pravdu, Boga i ljubav, Suzaninom dedi, pesniku Nikoli Dragašu. Tananim lirskim tonovima, Nikola Dragaš progovara o ženskoj lepoti, ljubavi, žalu za mladošću i rodnim krajem, kao i o svojoj religioznosti. Pred ženskom lepotom koju slavi, ne izgovara ni reč, jer svaka reč bi bila suvišna. „Danas te sretoh, ali ništa ne rekoh, jer si me devojko lepotom pretekla“. Ljubav ima čudesnu moć preobražavanja. Njegov i lik voljene, vraćaju se u mladost.
„Trčali smo kroz vreme,
Bog je vratio godine, bili smo u ljubavi mladalačkoj.
Nismo znali stati, mladost se vrati.“
Elegičnim tonovima žali za rodnim krajem
Stari koreni se ne zaboravljaju.
Urezani su na rođenju.
Vrtim se u krug, izlaza nema…
Tri ću zlatnika dati da me neko u domovinu vrati.
Bol zbog iskorenjenosti iz rodnog kraja nikad ne prestaje
Leti, leti ptico mala u domovinu moju
Tamo je duša moja
Tamo je srce moje
Tamo je mladost moja
Svetom Vasiliju Ostroškom pesnik se obraća rečima
Neka deci našoj knjige ne budu breme,
i neka ne prekori brat brata radi zemljice
već da sa radošću pogaču dele.
Poseban utisak ostavlja pesma „Pahuljica u maju“
U maju, kad mu vreme nije… „Iz vedra neba na dlan mi pahuljica pade. Da li je Sunce posla?“ Lirski subjekat je svestan da je ne može fizički zadržati na dlanu jer će se otopiti. Pahuljica, eterične lepote i nežnosti kao ljubav kad joj vreme nije, može da opstane samo u preobražaju, kao deo unutrašnjeg osećanja: „U grudima se stopi mojim, večno u njima budi, kao suza radosnica u očima.“ Ljubav kao dar milosti na radost darovanom.
Na kraju, setimo se reči Suzane Rudić kojom završava svoju poslednju pesmu u ovoj zbirci:
Gasi se ulična rasveta,
shvatamo da je ljubav najzahtevnije delo na
kamenoj ploči.
Autorka:Jadranka Bjedov
