„Car je go!“ – usudilo se da vikne jedno dete.
I šta se desilo, da li se car postideo, da li je pobegao, da li je svgrnut sa vlasti ili je, ipak, ostao na prestolu?
Čuvena priča Hansa Kristijana Andersena (koju je pisac preuzeo iz starijih izvora, što u ovom slučaju i nije toliko relevantno) mnogo je više od komične prevare koju varalice sprovode nad sujetnim carem i njegovom poltronskom svitom, jer se ključno pitanje ne krije u tome da li careva neposredna okolina zaista veruje da je odelo na vladarevom telu nevidljivo, nego u tome zašto je od mnogobrojnog naroda samo jedno dete moglo da nesputano i glasno izgovori istinu, i to u bukvalnom smislu golu istinu, dok će ostali okupljeni smeti samo da šapatom ponavljaju detetove reči, sve vreme se pretvarajući kao da gledaju odevenog, a ne potpuno golog cara.
Jugoslovenska kinematografija može se pohvaliti nekolicinom ostvarenja zasnovanim na motivima svetskih klasičnih dela, a jedno od takvih je filmska komedija pod nazivom Carevo novo ruho (režija Ante Babaja, Zora film, Zagreb 1961), gde je lik iskrenog deteta zamenjen likom dvorske lude, koja će i zbog same pomisli na carevu nagost fizički stradati tako što će biti osuđena na smrt, i to u trenutku kad goli car, uz podršku svojih udvorica, oduševljeno maše sa prestola ubeđen da je obukao najlepšu moguću odeždu, čime se originalna priča sagledava kao mračna politička parodija, što bi i postala samo da je neko iz careve pratnje odlučio da sprovede strogu kaznu nad detetom koje se usudilo da glasno kaže opasnu a svima očiglednu istinu.
Premda bi se moglo razmatrati da li su tvorci filma Carevo novo ruho, prikazavši ubijanje svake slobodne misli u totalitarnom režimu (pa makar takva misao bila svojstvena jedino dvorskoj ludi), pokušali da aludiraju na represivni (titoistički) režim u kome su i sami tada živeli, ipak je mnogo bitnije to što se finalnom scenom pogubljenja ukazuje na pravi razlog ćutanja većine onih čije su oči uprte u golog cara, jer je neiskusno dete (ako se vratimo Andersenovoj priči) jedino u masi okupljenih koje se ne plaši da izgovori istinu upravo zato što nije ni svesno da se zbog toga može glava izgubiti.
I to jeste najvažniji razlog što je careva nagost navodno neprimetna i neprimećena čak i kad je sasvim očigledna, a pritom je jasno da se sama razgolićenost ovde nameće u svom prenesenom značenju – kao manipulativni vladarevi potezi pred kojima se ćuti iz straha od režimske odmazde povodom bilo kakvog izricanja istine.
Da li su onda svi koji pred carevom golotinjom ćute (ili samo šapatom odobravaju detetove reči) zapravo saučesnici u prevari koju je počinio onaj od čije oštre reakcije strahuju?
I kako će svaki pojedinac iz okupljene mase opravdati svoje neoglašavanje kad se jedanput, pa makar i nakon mnogo godina, bude govorilo da su detetove reči uzalud bile istinite kad niko u ključnom trenutku nije smeo da ih glasno ponovi?
A ako se dete povuče u stranu i više se ne oglasi zato što je shvatilo da niko drugi ne sme da ga podrži u izricanju istine, da li će i za to biti krivi oni koji su ćutali?
Ima li bilo ko pravo na ćutanje i na neutralnost u momentu kad je detetu koje jedino govori istinu neophodna masovna podrška?
Detetov uzvik iz priče „Carevo novo odelo“ više je puta pominjan i istican kao parola na protestu koji je u Srbiji započeo krajem 2024. godine, ali ipak je još uvek, čak i nakon godinu dana neprekidnog trajanja protesta, mnogo onih koji ne smeju da izgovore čuvenu krilaticu čak ni kao metaforu, a kamoli kao konkretan i logičan zaključak koji proizilazi iz svega onoga što je demaskirano zahvaljujući studentsko-građanskim blokadama.
Sličnost između Andersenove priče i protesta u Srbiji jeste upravo u tome što je sâm protest omasovljen zahvaljujući aktivnom buntu mladih generacija, uglavnom studenata, koji bi se uslovno mogli nazvati decom, ali iako su mnogi pripadnici starijih generacija prihvatili studentsko ukazivanje na očiglednu razgolićenost režima, ipak se čini kao da podrška nije dovoljna ako se solidan broj građana i dalje divi nekom nepostojećem odelu i klanja se caru za koga je više puta glasno rečeno da je nag.
Karakteristično je da i pristalice i protivnici blokada naročitu pažnju usmeravaju ka onom delu stanovništva koje ni na koji način ne učestvuje u protestu, a za koje učesnici blokada koriste termin neutralni u negativnom kontekstu, dok se za dotičnu populaciju odomaćio među pristalicama režima izraz tiha većina, naravno sa tendencijom da se njeni eventualni pripadnici prikažu kao protivnici studentsko-građanskog protesta.
Očigledno je da na obema stranama vlada mišljenje kako će upravo neutralni građani i tiha većina (što je u pojedinim slučajevima verovatno jedinstven pojam, jer verovatno su mnogi pripadnici tihe većine istovremeno i neutralni) biti presudna za rešenje političko-društvene krize, a to će se i pokazati tačnim ukoliko se kriza bude rešavala pomoću vanrednih parlamentarnih izbora, na kojima će presuditi zaokruživanje broja na papiru umesto prebrojavanja ljudi na blokadama i režimskim mitinzima.
I nije li – ako se ponovo osvrnemo na Andersenovu priču – upravo tiha većina, koja nakon detetovog uzvika ne sme ništa više da učini osim da šapatom ponavlja njegove reči, najzaslužnija što je vladaru omogućeno da i razgolićen ostane na prestolu?
Da je barem neko iz okupljene mase glasno ponovio detetov uzvik, pa da se onda ista rečenica začula iz usta nekolicine hrabrih građana, pa da je i neko iz careve dvorske svite, makar samo zato da bi izbegao mogući gnev naroda koji polako shvata prevaru, priznao da vladar ne nosi nikakvo nevidljivo odelo, pa da se barem došlo dotle da polovina prisutnih iz sveg glasa potvrdi detetove reči – onda bi se valjda i sâm vladar postideo, pa ne bi ni imao smelosti da ostane na prestolu.
Ali, šta ako bi se lančana reakcija javnog razobličenja prevare zaustavila na svega nekoliko ljudi iz mase zato što bi već nakon drugog ili trećeg uzvika pripadnici organa reda počeli da tragaju za svakim onim koji je izrekao kontroverznu tvrdnju ne bi li ga kaznili za uvredu nanesenu vladaru?
Šta ako većina prisutnog naroda zna da se detetu neće desiti ništa zato što će ga otac odvući daleko od očiju vladara i dvorjana, dok bi svakog drugog ko ponovi detetov uzvik čekala stroga kazna samo li se bude zatekao u vidokrugu carevih pratilaca i poslušnika?
Detetu je lako – tako bi u datoj situaciji razmišljao prosečan građanin – jer ono je nepromišljeno i mogao bi mu čak i vladar oprostiti uz obrazloženje kako dete nije ni znalo koliko su njegove reči opasne, ali starijima se meri svaka reč i ne mogu se pravdati izgovorima koja su svojstvena deci.
I kroz ovakvu se metaforu može sagledati situacija povodom blokada u Srbiji, jer nije malo onih koji misle kako će se studenti izvući pod izgovorom da su protest organizovali zato što su mladi i neiskusni, a da će najveći deo kazne podneti stariji učesnici blokada, koji će se potom uzalud kajati što su poklekli pred huškanjima svoje dece na pobunu protiv vlasti.
A takvo će razmišljanje neminovno dovesti i do paradoksalnog zaključka da su studenti krivi što razgnevljeni vladar sprovodi represivne mere nad građanima, kao što oni koji se dive nepostojećoj carevoj odeždi lako mogu da svale krivicu na nepromišljeno dete ako bi nakon njegovog izricanja istine svi redom stradali od careve represije, koja bi se i desila samo da je car, začuvši uzvik iz mase, naredio da se zbog bruke koju je doživeo primene stroge mere nad celim narodom.
Tako bi dete u očima ogromne većine naroda ispalo glavni krivac za carevu ljutnju što je javno razobličen kao lažov – a ne bi bio kriv car što obmanjivanjem samog sebe da je odeven zapravo obmanjuje svakog podanika ponaosob, čime se narod stavlja u svojevrstan talački položaj, jer da dete nije uzviknulo kako je car nag, sve bi i dalje delovalo normalno i išlo bi ustaljenim tokom, makar i po cenu divljenja nečemu što ne postoji i što tako nepostojeće održava vladara na prestolu.
Jasno je da upravo ovakva shvatanja, koja su inače izazvana strahom od režima kao nečeg svemoćnog, dovode do položaja neutralnosti, do kompromisne tišine, do svesnog prihvatanja laži da je golo vladarevo telo prekriveno skupocenom odeždom, a takva se očigledna laž naročito prihvata kad narod proceni da bi više koštalo ako se caru kaže da je ogoljen nego da se pred njegovom nagošću ćuti.
Stoga uopšte nije slučajno što se dete jedino usuđuje da javno izgovori istinu, jer ono u svojoj naivnosti zaista nije opterećeno strahom od režimske odmazde.
Ovde se mora zastati sa direktnim poređenjima, jer ispašće da su studenti koji su pokrenuli protest u Srbiji svi do jednog naivni zato što još uvek nisu svesni kolika je moć režima i koliko je opasno obznaniti režimsku razgolićenost čak i kad je ona već dugo očigledna, ali studenti su dobro znali kakvu će reakciju izazvati njihov protest, samo su, uslovno rečeno, iskoristili dečiju privilegiju da ukažu na vladarevu golotinju zato što su bili svesni da režim neće moći da ih ucenjuje onako kako ucenjuje mnogobrojne pripadnike starijih generacija.
Neminovna brojnost tihe većine tokom svakog protesta, pa i nakon iskrenog uzvika kojim se vladar definitivno razgolićuje, može se objasniti i pomoću priče o Pravdi i Nepravdi, koje su dugo putovale i zamorile se, pa kad je Nepravda predložila da odu u kafanu da ručaju, Pravda je napomenula kako kod sebe nema novca za ručak, na šta je Nepravda ipak insistirala da uđu u kafanu i naročito tvrdila da će ona preuzeti na sebe plaćanje ručka, što je Pravdi bilo dovoljno da poveruje i da sa Nepravdom ode u kafanu, no kad su završile sa ručkom i kad je gazda došao da naplati, Nepravda je rekla kako nije dužna da plati ručak koji joj se nije dopao, a kad se gazda zaprepastio i zapitao naglas samoga sebe ima li pravde koja će da osudi takvu prevaru, oglasila se Pravda i rekla: „Evo me, ali moram da ćutim, jer i ja sam ručala.“
Nije teško zaključiti kako je Pravda u pomenutoj priči morala da zauzme neutralan stav i da stidljivo ćuti pred Nepravdinim nedoličnim postupkom zato što je i sama svesna da je ispala nepoštena i nedosledna, a kad se priča prilagodi političko-društvenoj krizi u Srbiji, više je nego jasno da su pojedini građani morali da ostanu pasivni zato što bi se zapravo pobunili protiv samih sebe kad bi izašli na blokade, pogotovu ako vlast može u svakom trenutku da ih podseti (pa čak i da ih uceni) kako im je svojevremeno pomogla (najčešće mimo zakonskih propisa) da dođu do kakve-takve materijalne sigurnosti.
Mnogi i dalje prihvataju vlast golog cara samo zato što bi pokušajem da raskrinkaju režimsku prevaru morali da skinu sopstveno odelo ispod kojeg su se sakrili i za koje veruju da su dobili na poklon od samog cara, a koje im je osigurano dok budu ćutali pred vladarem kome ne smeta da šeta razgolićen ako već zna da niko osim jednog deteta neće smeti da ukaže na prevaru.
Zato se na blokadama često može videti parola koja se svodi na prekor „Mirno spavaj, svete, nije tvoje dete“, a kojom se otvoreno aludira na ćutanje većine naroda pred hapšenjem studenata, ali i ovakva je neutralnost bezazlena u poređenju sa shvatanjem da su uhapšeni studenti sami krivi što su dospeli u takav položaj, kao i da su krivi što su blokiranjem nastave na fakultetima razljutili vlast, pred čijim će besom tiha većina ispasti kolateralna šteta.
A zapravo tiha većina i jeste kolateralna šteta, ali unutar začaranog kruga koji odgovara režimu i unutar kojeg jedni izbegavaju da kažu istinu iz straha da ne naruše sopstveni položaj, dok drugi uporno i samouvereno prosipaju laži kako bi manipulisali uplašenim građanima.
Ipak, i među učesnicima blokada ima izvesne odgovornosti za pasivnost tihe većine, čemu dobrim delom doprinosi i protestna parola na kojoj stoji da će demonstranti pamtiti ko je ćutao tokom blokada, pa koliko god izgledalo da takva parola može privući izvestan broj neutralnih, mnogo je verovatnije da će neutralnost opstati pred strahom od bilo kakve političke promene, naročito bi ako smena vlasti podrazumevala represiju i otvorenu osvetu nad onima koji nisu na vreme podržali protest protiv režima.
Često se kao opomena neutralnima ističe tvrdnja koja se pripisuje Danteu i koja se svodi na to da su najmračniji krugovi pakla rezervisani za one koji u vremenima moralne krize ostanu suzdržani, ali samim tim što ovo uopšte nisu Danteove reči (zapravo se na jednom mestu u Božanstvenoj komediji, tačnije na početku trećeg pevanja „Pakla“, na samom ulasku u prvi pakleni krug, pominju „žalosne duše bića onih što ni pohvalu ni pokudu ne zaslužuju“ i koje su zajedno „sa onim jatom zlih anđela što Božju reč ne čuše, ali ni protiv nje ne bi hor neodlučnih“) i što ne predstavljaju nikakvu istorijsku činjenicu (jer ni Dante nije imao prilike da vidi paklene krugove, nego ih je izmislio za potrebe svoje poeme), one nisu dovoljno uverljive da privuku tihu većinu, a kamoli one koji unutar nje podržavaju vladara samo zato što je na prestolu, a promenili bi mišljenje tek kad kruna dospe na glavu novog cara.
Stoga se ne treba čuditi što putnici nasukanog broda ipak i dalje stoje na palubi uvereni da će tako sprečiti potonuće i da neće morati da plivaju do obale kao što plivaju oni koji nisu imali privilegiju da se popnu na brod, ali možda bi putnici i skočili u vodu samo kad bi se na vidiku pojavio novi brod na koji će moći da pređu – mada bi najviše voleli da sa starog broda prelete na novi brod.
Jedno od mogućih rešenja za prevazilaženje paradoksalne situacije u kojoj se sopstveno skromno odelo čuva tako što se prihvata laž o carevom raskošnom odelu može se pronaći u srpskoj priči koja donekle predstavlja daleku varijantu Andersenove priče, a to je priča o kozjim ušima cara Trojana, jer dok u priči o nepostojećem odelu svi izbegavaju da ukažu na vladarevu golotinju, dotle je u priči o caru Trojanu zabranjeno, štaviše kažnjivo je smrću, bilo kakvo pominjanje kozjih ušiju na carevoj glavi.
I dok se careva golotinja raskrinkava zahvaljujući naivnom i iskrenom detetu, istina o carevim kozjim ušima obznanjuje se kroz sviralu načinjenu od drveta koje je raslo tamo gde je opasna tajna bila izgovorena i gde se mislilo da je zauvek zakopana.
Ako istina ne ispliva na površinu zahvaljujući nesputanoj iskrenosti onih koji se ne plaše da će im spasti odelo kad caru u oči kažu da je nag, isplivaće zahvaljujući umetničkom izrazu, bilo kroz muziku, bilo kroz literaturu, bilo kroz kinematografiju, pa makar i putem stihova, replika i citata koji su svakodnevno prisutni na blokadnim transparentima i koji sami za sebe šalju veoma duboke, a neretko i zabrinjavajuće poruke.
Često su učesnici studentsko-građanskog protesta u Srbiji bili na meti nedokazanih napada o finansijskoj, pa i ideološkoj pomoći koja navodno dolazi iz Hrvatske, ali jedna pesnička pomoć iz hrvatske poezije zaista bi bila poželjna u ovakvoj situaciji, jer ako neko unapred odustaje od odlaska na blokadu zato što misli da njegovo prisustvo ili odsustvo neće biti od presudnog značaja, treba da pročita pesmu „Slap“ Dobriše Cesarića:
Teče i teče, teče jedan slap;
Što u njem’ znači moja mala kap?
Gle, jedna duga u vodi se stvara,
I sja i dršće u hiljadu šara.
Taj san u slapu da bi mog’o sjati,
I moja kaplja pomaže ga tkati.
A ukoliko se jedna po jedna kap iz masivnog i bučnog vovopada bude osipala svaka na svoju stranu – najčešće pod izgovorima kako nije prikladna i poželjna ova ili ona parola, ova ili ona zastava, ova ili ona ideologija, ovaj ili onaj poklič, ovakva ili onakva saradnja sa pojedinim organizacijama, ovakvo ili onakvo ponašanje samih demonstranata – ostaće da se sa uzdahom pominje još jedna narodna priča, i to ona čija je poenta sadržana već u naslovu: svetu se ne može ugoditi!
Ali, ako dete koje se usudilo da ukaže na carevu golotinju (odnosno, u konkretnom slučaju, da vladar nije nadležan za sve ono čega se prihvatio da rešava) zaista ne može da ugodi celom svetu niti da se prikloni svačijem opredeljenju, onda će svet (barem onaj svet koji podržava studentske blokade), ako već želi da se na pravi način suprotstavi vladaru koji i razgolićen odbija da se skloni sa prestola, morati da ugodi detetu kao pojedincu (tačnije, onim demonstrantima koji su obuhvaćeni terminom studenti u blokadi) zato što je ono imalo smelosti da u pravom trenutku izgovori istinu (i to golu istinu) koju većina prećutkuje samo da bi sačuvala odelo za koje se plaši da će joj car iz odmazde strgnuti ako bude javno raskrinkan u svojoj očiglednoj prevari.
Autor: Dušan Milijić
