Književnost za decu predstavlja jedan od najodgovornijih književnih žanrova jer se sa njime deca upoznaju još u najranijem detinjstvu. Putem ovog žanra, deca formiraju svoje prve književne korake i grade čitalačke navike koje će negovati i u odraslom dobu. Zbog toga je važno da književnost za decu bude, kako kvalitetna, tako i sadržajna, naročito u smislu univerzalnih poruka, tema, ideja i motiva.
Stoga smo odlučili da na našem sajtu, korz vid intervjua, još temeljnije predstavimo književno stvaralaštvo Jelene Tasić, koja je svoj opus pretežno posvetila deci i mladima. Uživajte. 🙂
Postoje li neki književni uzori koji su oblikovali tvoju poetiku i kada si kod sebe primetila dar za pisanje?
Počela sam da pišem još u detinjstvu. Naime, volela sam da u igri nešto žvrckam i zapisujem, ali tada tome nisam pridavala veliki značaj. Zanimljivo je to da u školi nisam uvek briljirala u pisanju sastava. A, nažalost po školsku decu iz komšiluka, pisanje na zadatu temu mi ni danas nije jača strana. 🙂
Ozbiljnije sam se upustila u pisanje tokom studija, kada sam dobila ideju za roman. Stigla sam negde do pedesete stranice, a onda, klasika u to vreme, padne sistem i sve nestane. 🙁 Toliko me je to frustriralo da taj roman i dalje čeka svoj trenutak. Ipak, naučila sam važnu lekciju, pa sada sve čuvam na Drive-u. 🤣
Nemam konkretne književne uzore, jer volim da eksperimentišem sa različitim žanrovima i još uvek tražim svoj izraz. Ipak, mnogo cenim savremene domaće pisce za mlade koji uspevaju da priđu novim generacijama i kroz svoje tekstove prenesu neke važne vrednosti.
Da li savremeni pisci pred sobom imaju teži zadatak u odnosu na prethodne generacije pisaca, naročito ako u obzir uzmemo današnju kulturu čitanja?
U vreme dominacije vizuelnog sadržaja i brzih informacija, sve je teže zadržati pažnju pisanom rečju. Naročito kod mlađe publike koja veliki deo vremena provodi ispred ekrana. Njihova pažnja je često kratkotrajnija, a navikli su na stalne, brze smene sadržaja, što književnosti svakako postavlja dodatni izazov.
Savremeni pisci danas, pored samog stvaranja, moraju da razmišljaju i o tome kako da dopru do čitalaca. U moru dostupnih sadržaja, od društvenih mreža do različitih digitalnih platformi, knjiga više nije jedini izbor, pa je borba za pažnju sve veća.
Sa druge strane, to ne mora nužno da bude mana. Današnje vreme otvara i neke lepe mogućnosti. Pisci mogu lakše da dođu do publike, da eksperimentišu sa formom i temama i da se direktnije povežu sa čitaocima.
Ipak, ostaje ono najvažnije pitanje. Kako zadržati dubinu i kvalitet u svetu koji često favorizuje brzinu i površnost? Upravo tu se, po mom mišljenju, vidi snaga dobrog pisca.
Književni opus koji stvaraš uglavnom je namenjen deci i mladima. Koje izazove sa sobom nosi pisanje za mlađe generacije?
Pisanje za decu i mlade nosi sa sobom posebne izazove. Deca su, pre svega, neverovatno iskrena publika. Ona će bez zadrške reći da li im se nešto dopada ili ne. Zato, ako želite da pišete za decu, sujetu morate ostaviti “ispred vrata” i biti spremni na direktne komentare, ma koliko oni nekad bili bolni. 🙂
Sa druge strane, upravo ta iskrenost čini dečji svet jednostavnijim. Kod njih su stvari često crne ili bele, bez mnogo “sive zone” na koju smo mi odrasli navikli. Pišući za decu, često se zapitam u kom trenutku tokom odrastanja izgubimo tu jednostavnost i zašto je uopšte menjamo za nešto mnogo komplikovanije.
Da biste pisali za decu, potrebno je da budete otvoreni, ne samo za kritiku, već i za tu vrstu ogoljene iskrenosti. Kada pišete za njih, na neki način pokrenete dete u sebi. Vratite se toj neposrednosti i čistoti emocija. I upravo tada postane jasno koliko toga u svetu odraslih nije iskreno. Koliko često biramo da budemo nejasni, suzdržani ili neautentični. Dečji svet to ne trpi, zato je toliko dragocen.
Izdavačka kuća Pčelica nedavno je objavila tvoju novu knjigu Osmeh se pere u veš-mašini. Koja je osnovna tema ovog dela?
Osnovna tema knjige je depresija, ali ispričana iz ugla deteta. Glavni junak je dečak koji posmatra svoju majku kako prolazi kroz različite faze, koje su njemu potpuno nejasne i zbunjujuće. On ne razume šta se zapravo dešava, ali ono što razume jeste da se njegova mama više ne smeje kao ranije.
Deca često nemaju reči za stvari koje su teške i složene, ali ih zato osećaju na neki svoj, vrlo direktan način. Primećuju promene u raspoloženju, tišinu, odsustvo, ali ne umeju da ih objasne. Umesto toga, pokušavaju da ih “poprave” onako kako oni znaju, kroz igru, maštu i male, iskrene gestove.
U knjizi, dečak ne odustaje. Na različite, kreativne načine pokušava da majci vrati osmeh na lice, verujući da se i najteže stvari mogu nekako “oprati” i popraviti. Upravo u toj dečjoj perspektivi vidi se koliko su deca istovremeno i ranjiva i neverovatno snažna.
Kroz njegov pogled, čitalac može da vidi koliko su deca osetljiva na svet odraslih, naročito onda kada ga ne razumeju u potpunosti. I koliko ljubavi i upornosti može da stane u jedan mali, dečji pokušaj da popravi nešto što deluje nepopravljivo.
Na koji način je najbolje probuditi empatiju i brigu o drugima, ne samo kod dece već i kod odraslih?
Mislim da je ključ u posmatranju i u tome da zaista vidimo jedni druge.
Deca uče upravo tako. Ono što vide, mnogo dublje i trajnije usvajaju nego ono što samo čuju. Zato su često svesnija sveta oko sebe, nego što mislimo. Primećuju sitnice, promene u ponašanju, emocije koje se ne izgovaraju naglas.
Odrasli, sa druge strane, kao da su vremenom zaboravili da gledaju. Više slušamo, ali manje zaista primećujemo. U međuvremenu smo izgradili sopstvene, zatvorene svetove, u koje nije uvek lako ući. A ako nekoga ne pustimo u taj svoj svet, kao da za nas i ne postoji. Zbog toga empatija kod odraslih često ostaje ograničena, najčešće na krug bliskih ljudi.
Možda je zato prvi korak ka empatiji zapravo vrlo jednostavan, a to je da ponovo naučimo da gledamo. Da zastanemo, obratimo pažnju i zaista vidimo ljude oko sebe.
Osmeh se pere u veš-mašini u sebi sadrži mnogo važnih poruka i između ostalog donosi motiv depresije. Koliko je važno pričati o depresiji, naročito danas kada je moderan čovek veoma udaljen od prirode i onog iskonskog u sebi?
Živimo u vremenu u kojem je čovek sve više udaljen od prirode, ali i od sebe samog. U toj udaljenosti, kao da smo izgubili kontakt sa emocijama koje ne možemo da “ubrzamo”, sakrijemo ili preskočimo.
Depresija je često tiha i spolja nevidljiva. Van kuće ljudi funkcionišu, rade, smeju se, ispunjavaju obaveze. Deluje kao da je sve u redu. A onda, kada ostanu sami, ta slika počinje da puca. Upravo ta razlika između onoga što se vidi i onoga što se zaista dešava čini depresiju posebno teškom. Zbog toga je važno o njoj govoriti otvoreno, bez stigme i bez potrebe da se stalno “držimo” i pokazujemo samo lepu stranu. Jer ono što se ne vidi ne znači da ne postoji.
Deca su tu posebno osetljiva. Ona možda ne razumeju šta je depresija, ali osećaju promenu. Primećuju kada osmeh postane redak, kada tišina traje duže nego inače. I zato je važno da im kroz priču približimo ono što ne može uvek lako da se objasni.
Možda nas baš takve teme podsete da usporimo i da se povežemo, i sa sobom i sa drugima. Jer tek kada priznamo da nešto nije u redu, otvaramo prostor da se stvari zaista promene.
Kakvi su tvoji budući planovi na polju stvaralaštva?
Ne pravim baš konkretne planove kada je pisanje u pitanju, jer inspiraciju pronalazim u svakodnevnom životu. Na neki način, on diktira moj sledeći korak i određuje kada će se neka nova ideja pojaviti.
Dešava se da me nešto sasvim obično pokrene. Neka situacija, rečenica ili trenutak koji na prvi pogled deluje beznačajno. Upravo iz toga često nastaju priče. Zato volim da ostavim prostor da me život iznenadi, umesto da sve unapred isplaniram.
Naravno, želja za pisanjem je uvek tu. Ideja ima, neke čekaju svoj trenutak, a neke se same izbore da budu zapisane. Trudim se da ih osluškujem i da ih ne forsiram, jer verujem da svaka priča dođe onda kada treba.
U tom smislu, moj plan je možda upravo to, da nastavim da pišem iskreno, prateći ono što me u datom trenutku najviše pokreće.
Na kraju ovog književnog razgovora, pozivamo vas da, ukoliko već niste, zavirite u svet knjige Osmeh se pere u veš-mašini i na taj način obadujete vas i vama drage mališane. 🙂
Autorka: Milica Milošević
