Prsti su mi korodirali od povraćanja I zubi Pušim i povraćam Danas mi je brat otišao kod psihologa Ima fobije Da će nam neko upasti u kuću Otac krivi mene Cela porodica krivi mene Zabrinuta sam za njega Volim ga Volim celu porodicu Da li mislim o njemu O, da Kada se probudim Dok sanjam Kada ležem da spavam On je tu I dalje me grli u krevetu Kada sam loše Znate sebično je pričati O njemu Kada moja porodica ima probleme Ali volim i njega Ne mogu protiv sebe…
Stvaralaštvo Damira Maleševa je na „Čupavoj Kelerabi“ skoro od samog početka našeg internet angažmana. U mesecima koji su za nama, imali ste prilike da se upoznate sa Damirovom poezijom i prevodima stranih rok bendova. A danas smo vam pripremili razgovor u kojem želimo da vam još dublje približimo rad Damira Maleševa. Između ostalog ćemo govoriti o značaju prevoda za književnost, kao i stanju u srpskom izdavaštvu. 🙂 Koliko dugo se baviš pisanjem i gde se sve publika može upoznati sa poezijom koju stvaraš? Pišem još od tinejdžerskih dana, od…
Namestiću srce u taktu Čuće se puna nota Namestiću i Osmeh Gledaću širom otvorenih očiju Kako bez snebivanja Odmaraš na pustim bregovima Neprijateljskih prostora Čelični vazduh Zatvoriće vulkan pred erupcijom Modri oblaci okupiraće nebo Avioni ce mlazom Uputiti s.o.s. Feniksu koji vapi Za slobodom Ispod 12 rešetaka Jezera će se probuditi Ali ona neće moći Neće smeti Išta reći I ja ću morati Da ga pomilujem Oslobodim I sačuvam Oprosti Što ti ga nikad Nisam pomenuo Nisam na to imao pravo Autor: Maša Grujić
O, svi su oni nečiji na plodnoj plantaži smrti, ovlaš pokriveni zemljom, tek da se ne može čuti bodlerovska gozba crva i proizvodnja humusa, tek da se ispiše povest nad kostima dinosaurusa. O, svi su oni nečiji – zar nismo urezali u kamen, kao u večnost, imena, patetične poruke? I pramen kose postrigli i razvejali u vetar? (Zaboravljeni preci popisani su uredno u Božijoj kartoteci.) O, svi su oni nečiji na „Novom novosadskom groblju“ i širom Zemljinog šara, niko da umakne koplju nepogrešivog lovca; Svi izmešani sa nama, o, svi…
Promatram te pogledom providnim – željna tijela romantičnoga ali istovremeno strastvenoga hajde, dozvoli mi da pustim muziku što veže, zbližava muziku francuskoga majstora za ublažavanje erotskih namjera zamolio bih te za ples ali onaj ležerno prljavi u kojem nema fizičkog vođe jer se i sama audio umjetnost ponaša kao takva važno je samo ostvarenje fantazije – dva tijela pripijena jedno uz drugo ruka ni na leđima ni na stražnjici – taman da se ostvari ravnoteža ležerno prljavog plesa Promatram te i želim potisnuti žudnju za tobom umom i tijelom božanskim…
Ne želim Kliše crvenih ruža u celofanu Mocarta u čokoladnom obliku Plišanu mečku da mi se pomiče po sobi i krevetu Ne želim večeru Ne želim 876 dana veze Ne želim godišnjice i retorička pitanja “zaprosio te još uvijek nije” “možda ti za Valentinovo nešto sprema, ali se previše ne nadaj” Ne želim inžinjera, doktora, Ni modela ni voditelja šou programa Ni pilota ni fudbalera Ne želim majkinog i maminog sina iz obitelji malih poduzetnika ili starih zanatlija Ni onog sa kućom na moru koji zna da skija Ne želim…
Milanu Ilijću Kako to da si još beo, grade na raskršću istorije? Vekovi nečistih zuba ujedali su te i razvlačili te po pepelu, ispisivali svoje nečitke stranice na tvom neostarelom licu. Od belog kamena ja sam sazdan, čistog i belog do same srži, i podojen sam krečnim mlekom iz grudi čestitih neimara. Dve plave reke kupaju me i prinose mi ogledalo sunca. Kako to da si još beo pod naslagama skorene krvi? Zar nisu godine, magle i dimovi izatkali koprenu na tvome licu? Ne, ja isijavam belinu kostiju pobednika i…
Slika. Mi žrtve požara Dok slika smije se iz kutka Kraj portreta pomahnitalog dječačkog lutka Mjeri nas. Oživi. Sjećanja. Jača od nas a naša. Poznata a tako strana. Vadim ove riječi kao slike Iz foto-albuma, kao perje lagano Srce je sklizavo Poput zimskog leda Stisnut u skromnost Svoje male sobe Na jastuku prizivam tvoje mirise U molitvi zaplačem U ostacima zdrave glave Još samo slika preživljava Slika samo. Trajnost sjećanja. Autor: Emanuel Mancho Srpak Izvor: OutLoud.rs Foto-izvor: shutterstock.com
Sićušna neznanja Čuvaju plamen očiju Ogromna znanja Ludački su smeh Groznica Nesreća obavijena Euforičnim talasima Razlomljene frekvencije Rane se ušivaju same Na leđima se ispisuju Stvari koje nose se same Sam Biti sam A biti srećan Nepojmljivi spojevi Sačuvanih ramova I raspršenih stakala Bez prošlosti Nastaje svetlost. Autor: Maša Grujić
Zabole njih, Klaro, zabole ih za moje obrazovanje, tu književnost, kenjanje u prazno, kako je zovu, to nije zanat, tu nema novca. Zabole njih, Klaro, zabole ih za moje pisanje, ove reči koje me čine živim, srećnim, prave se da ih zanimaju, diče se i hvale mojim uspesima, na poslu, a ne žele da razumeju moj noćni mir, i zašto ne mogu tek tako da nastavim sutra, već moram iz daha da pišem, u bilo koje doba. Razočarao sam ih, Klaro, prave od mene crnu ovcu, pitaju se da li…
