Stvaralaštvo Damira Maleševa je na „Čupavoj Kelerabi“ skoro od samog početka našeg internet angažmana. U mesecima koji su za nama, imali ste prilike da se upoznate sa Damirovom poezijom i prevodima stranih rok bendova. A danas smo vam pripremili razgovor u kojem želimo da vam još dublje približimo rad Damira Maleševa. Između ostalog ćemo govoriti o značaju prevoda za književnost, kao i stanju u srpskom izdavaštvu. 🙂
Koliko dugo se baviš pisanjem i gde se sve publika može upoznati sa poezijom koju stvaraš?
Pišem još od tinejdžerskih dana, od svoje šesnaeste godine, ne računajući jednu naivnu pesmicu iz osnovne škole. Objavljujem, to sa ponosom ističem, u “Čupavoj kelerabi”, u ponekom književnom časopisu i na svom fb profilu.
Kakav je tematsko-motivski sklop tvoje poezije, šta je to što ti najviše okupira pažnju prilikom pisanja?
Kako reče Kiš, da ga parafraziram, autentično se piše (i, uopšte, stvara) samo kada je reč o tzv. “opsesivnim temama”, o onim stvarima, bićima i fenomenima koje nam život sâm nameće, otkrivajući nam pritom ko smo mi sami. Neprestano sam u dijalogu sa raznim ličnostima i likovima, sa umetnicima koji me fasciniraju i određuju, sa dragim i prisnim mestima i osobama, sa personifikovanim predmetima, sa Bogom, sa samim sobom… Ovde nema mesta za neiskrenost, emocije su krv umetnikovog srca i uslov postojanja umetničkog dela, čak i nakon bartovske “smrti autora”.
Da li je pesnički talenat nešto što se stiče vremenom ili je to urođena osobina?
Ne poznajem dovoljno psihologiju koja je najkompetentnija da da odgovor na ovo pitanje. Ipak, iskustvo mi govori da je talenat urođen, i tu sam, opet, sledbenik velikog Kiša. Malo šta izaziva kod ljudi takvu zavist kao nečiji talenat.
Kakvo je tvoje viđenje trenutnog stanja među izdavačkim kućama, koliko je teško objaviti zbirku pesama i šta taj čin danas predstavlja?
S obzirom na to da je danas gotovo sve pretvoreno u robu, pa tako i svodivo na novac, nije problem da se finansira sopstvena knjiga poezije. (Režiseri i arhitekte imaju znatno veći problem ☺ ). Nažalost, kriterijumi su veoma niski, pa je tako moguće pronaći i učenog i podmitljivog kritičara koji će raznim “simulakrumima” izreklamirati prosečno ili ispodprosečno delo. Iz moralnog i intelektualnog haosa moguće je sve izvesti, sve je podjednako logično: tako i izgleda naša književna stvarnost. Čin objavljivanja sopstvenog dela, kao i oduvek, predstavlja pre svega moralni čin onoga ko se nameće zajednici kao stvaralac koji obavezuje ostale na značajnu pažnju koju bi trebalo da mu poklone. Samosvest i samokritičnost su preduslovi umetničkog stvralaštva.
Postoje li određi pesnici koje smatraš svojim poetskim uzorima, odnosno čija te poezija najviše intrigira?
Rado ću nabrojati neke od velikana: Ljubivoje Ršumović, Vladislav Petković Dis, Miroslav Antić, Dušan Matić, Rade Drainac, Tin Ujević, Petar Petrović Njegoš, Momčilo Nastasijević, Vasko Popa, Ivan V. Lalić, Branko Miljković, Miloš Crnjanski, Federiko Garsija Lorka, Volt Vitmen, Šarl Bodler, Alen Boske, Rajner Marija Rilke, Sergej Jesenjin, Aleksandar Blok, Džon Lenon, Džim Morison, Rodžer Voters, Sting, Branimir Štulić, Zlatan Stipišić Džiboni, Đorđe Balašević i, naravno, moj otac Damjan Malešev i mnogi drugi još…
Pored poezije baviš se i prevodima velikih imena kao što su Koen i Sting. Koliko je prevodna delatnost važna za književnost, muziku i umetnost u celini?
Suštinski je važno prevođenje iz najmanje tre razloga: jedan se tiče produbljivanje znanja i poznavanja stranog jezika i kulture, kao i samog autora; drugi razlog je neizmerno zadovoljstvo da se peva rame uz rame sa onim stvaraocem koga cenimo i duboko osećamo (“dvoglasno pevanje”), treći, ne manje važan razlog jeste taj da se prevodilac usavršava u osluškivanju maternjeg jezika i da, u svakom pogledu, usavršava svoj pesnički zanat. Četvrti razlog je nesebičan: otkriti drugima značajnog autora iz jednog neočekivanog, autentičnog “ugla posmatranja”, a taj ugao jeste sam prevodilac kao stvaralac. Uzgred, siguran sam da je kvalitet pesničkog prevoda verodostojno svedočanstvo pesničkog talenta prevodioca. Ko još slavi Branimira Živojinovića kao pesnika? A njegovi prevodi su remek-dela, kao i originali koje je prevodio.
Kakvi su tvoji planovi za buduće poetsko delovanje?
Uprkos tome što imam bezmalo pola veka, planiram da i dalje pišem i prevodim budno pazeći da sve to ne bude samoobmana i izraz gordosti. Sve ostalo će učiniti sâmo nadahnuće, ako ga bude…
Za kraj ovog veoma inspirativnog razgovora piredili smo vam jedan prevod Damira Maleševa. Ugodno čitanje. 🙂
Sting: KRALJ BOLA (Sting: KING OF PAIN)
Majušnu crnu mrlju videh na suncu danas,
Jednu te istu stvar, još od jučerašnjeg dana;
Na vrhu visokog drveta crn šešir zapleo se u grane,
Na stubu – dronjak od zastave, a vetar neće da stane.
Stajao sam već ovde, usred velike kiše
Dok se u mojoj glavi ceo svet okreće, njiše;
O kad bi okončala tu vladavinu, da se ne ponovi više,
Ali ja jesam kralj bola, to mi na čelu piše.
Fosil je ostao zarobljen u zidu visoke hridi,
To moja duša je tamo
Losos, mrtav i smrznut, kroz vodopad se još vidi.
To moja duša je tamo
Na obali, nakon oseke, plavi kit nasukan leži,
To moja duša je tamo
Leptir je ostao zarobljen u paukovoj mreži.
To moja duša je tamo.
Stajao sam već ovde, usred velike kiše
Dok se u mojoj glavi ceo svet okreće, njiše;
O kad bi okončala tu vladavinu, da se ne ponovi više,
Ali ja jesam kralj bola, to mi na čelu piše.
Iskopanih očiju, kralj na svom prestolu sedi,
Slepac bi senku sumnje da nazre, al` šta mu vredi.
Na krevetu od zlata bogataš spava i hrče,
Jedan kostur se guši koricom hleba od juče.
Crvenu lisicu rastrgao je čopor lovačkih pasa,
To moja duša je tamo
Crnokrili galeb je ostao slomljenih leđa, bez glasa.
To moja duša je tamo
Majušnu crnu mrlju videh na suncu danas,
Jednu te istu stvar, još od jučerašnjeg dana;
Stajao sam već ovde, usred velike kiše
Dok se u mojoj glavi ceo svet okreće, njiše;
O kad bi okončala tu vladavinu, da se ne ponovi više,
Ali ja jesam kralj bola, to mi na čelu piše.
Autor: Milica Milošević
