Putopis iz Novog Sada: Al se nekad dobro jelo, baš!

Da bi vidio nešto novo i prekrasno zaista ne trebaš putovati 16000 km, dovoljno je otići u Novi Sad, koji je od Zagreba udaljen samo 376,40 km. Četvrtak, točno u podne. Đurđa, Ana  i ja čekamo da autobus krene iz Zagreba prema Novom Sadu. Poslije beskonačnih pregovora, još dužeg planiranja evo nas napokon na početku naše avanture ili pustolovine. Ovisi s kim razgovaraš. Prikladno uzbuđene, jedva čekamo da taj autobus već jednom krene. Smijuljimo se i blebećemo bez veze kao djeca. Za one koji nas ne poznaju, nismo baš mlađahne.…

Tragovima istorijskih veza dva naroda: Rilski manastir

Književnost, umetnost i duhovnost objedinjene u priči o Rilskom manastiru Početkom meseca juna iskoristio sam prvi vikend da u organizaciji agencije ,,Dobročinstvo“ posetim susednu nam državu, Bugarsku, tačnije Rilski manastir i prestonicu Sofiju. Polazak ispred Vaznesenjske crkve, dosta mesta u čistom autobusu i vodič, gospodin Dragan Vukić, čovek ogromnog znanja, poznanstava sa velikanima kako crkvenim, tako i intelektualnim naše i susednih država. Lep i prijatan glas, podseća na one nekadašnje voditelje Radio Beograda, čovek koji kroz lične anegdote, događaje, razgovore, drži pažnju putnicima i zaista ga je milina slušati. Nekako…

Putopis “Pisma iz Misira“ Jelene J. Dimitrijević objavljen na arapskom na Svetski dan arapskog jezika

Kratki putopis srpske književnice Jelene J. Dimitrijević (1862-1945) „Pisma iz Misira” objavljen na arapskom jeziku u izdanju libanske izdavačke kuće Dar Al-Nokhba, a u saradnji sa edicijom Književnost Puta Svile (Silk Road Literature). Putopis se objavljuje povodom jubileja – 95 godina od boravka srpske književnice u Egiptu. U izdanju libanske izdavačke kuće Dar Al-Nokhba (na čijem čelu se nalazi istraživačica arapskog jezika i književnosti Ghatid Skeikh Mohammed), a u saradnji sa edicijom Književnost Puta Svile (Silk Road Literature) objavljen je putopis srpske književnice Jelene J. Dimitrijević u prevodu na arapski…

Putopis: Susreti

Neretko kad nas život pošalje na put da upoznaš sebe, srećemo i ljude za koje mislimo da nemaju neku posebnu ulogu u našem životu, mislimo da su neka prolazna stanica, trajekt do naredne obale. Zapravo su oni baš trebali da budu u tom trenutku života, nisu slučajnost, jer slučajnosti nema, postoje samo trenuci. Trenuci u kojima živimo, radujemo se, sazrevamo, plačemo i umiremo. Od detinjstva pamtimo samo trenutke u životu, nekad neke za koje mislimo da su nebitni, kao što su prvi prolećni povetarac, prva šetnja sa dedom po planini,…

Putopis: Nostalgija

Nizali su se meseci u čekanju, ali sada za domovinom. Melanholično sam sanjarila, o Beogradu, o valjevskim planinama, o izvoru na Povlenu, porodici, prijateljima, i svim sitnim trenucima života, pa čak i o starijim ženama koje su umele sočno da opsuju boreći se za mesto u tramvaju, one te razbude i unesu energiju prilikom svakog jutarnjeg odlaska na posao. I one su mi nedostajale na severu. Moj put u nepoznato se nastavljao, Geranger mi je postao drugi dom par godina u prekidima. Tako sam vremenom zavolela zemlju bez noći, malo…

Putopis: Polarna noć (Put u nepoznato)

Postoje mesta na drugim stranama sveta, daleko od domovine, koja te nekom čudnom, neobjašnjivom energijom vežu, kao da si i trebao da provedeš neko vreme tu, kao da je to nešto što je oduvek bilo zapisano negde u kosmosu, kao da je sudbina ili šta god. Bilo je proleće pre nekoliko godina. Na početku mojih studija književnosti naišla sam u Andrićevim beleškama na norveškog nobelovca i na njegov roman Glad. Od tog trenutka krenula je moja pomalo zanesenjačka potreba da pročitam taj roman i upoznam se sa likom i delom…

Putopis: Peštansko jutro

Došla sam da se zaljubim.  Ne u sebe, niti u nekog, nego u mirne trenutke, sunce, obalu. Peštansko jutarnje sunce pomešano sa jakim mirisom jezerske ribe osvanulo je u šest. Mir. Moja soba je mala i rusična, pikantno nautički opremljena. Na zidu sat u obliku sidra i pojasa za spasavanje sa natpisom Ohrid, u uglu ormarić za maketama gusarskih brodova i šatulice od školjki po oljuštenim natkasnama pored kreveta. Kuća  miriše na prošla vremena. Za sebe i svoju gradsku dušu, želim mirise iz baste, mirise kuhinje, mirise obale, planine, ljudi……

Intervju: „Klub putnika“ – „Putovanje je alat za izgradnju kulture solidarnosti“

„Čupava Keleraba“ je imala prilike da razgovara sa Lazarom Pašćanovićem, jednim od osnivača organizacije „Klub putnika“, koja traje već četrnaest godina i sa velikim uspehom zadire u najudaljenije regije sveta. Putovanje ovde nije samo puko kretanje iz jedne tačke u drugu radi čiste zabave, već sa sobom nosi dublje motive koji se pre svega ogledaju u istraživanju različitih nacija i kultura. Sa Lazarom smo razgovarali o počecima rada Kluba, poduhvatima koje su realizovali i aktivnosti koje trenutno plasiraju. Želimo vam ugodno putovanje! 🙂 Šta danas predstavlja čin putovanja i da…

Putopis: Ne daj Bože da te stisne u Budimpešti

FKrenem ja tako vidjeti  grad u kojem nisam bila… Priličan broj godina. Budimpešta moje mladosti. Idem posjetiti kćer koja tamo studira, rekla bih, glumu. Mislim, glumi da studira i ide joj jako dobro. Vlak. Njime se nisam vozila, mogu reći, dvadeset godina (a ti uljudno pretpostavi da sam tada imala 17). Još sam na peronu u Zagrebu i već prisustvujem drami. Dvije minijaturne Grkinje trčkaraju po peronu, mlate ruksacima po nevinim prolaznicima, zaviruju u vagone. Pokušavaju se sporazumjeti s osobom u odori (nadam se da nije pilot). Mojoj prijateljici su…

Putopis: Toscana je tu, odmah iza zavoja

Što sam starija, imam više fobija. Sve su one manje-više pod kontrolom, ali… Idemo u Toscanu, jeee, napokon! Stiže mail dva dana prije puta. Sjedalo 43-44, gornji kat. GORNJI KAT!!! Telefon u ruku. -Halo, nisam znala da idemo double-deckerom, imate li možda još dva slobodna mjesta dolje? – Na žalost, već sam svima poslao obavijest, možda da se zamijenite na licu mjesta? To mi stvarno nije palo na pamet… Da pojasnim, malo mi je mukica kad se vozim gore, a što dalje putujem, sve je gore. Rana zora, autobusni kolodvor,…

Putopis: Izgubljene u Beču

*Tekst je originalno objavljen na portalu „Ziher.hr“: http://www.ziher.hr/putopis-izgubljene-u-becu/ . Što je s tih pet sati ujutro, pa majku mu, zar ne može šest ili sedam? Kako da uživaš u ičemu kad ti svaka crkva koju ideš pogledati služi kao mjesto gdje ćeš sjesti i dremnuti? Evo nas na autobusnom kolodvoru i opet ista priča. Svi čavrljaju, smiju se, dovikuju. Protuprirodno je ustajati u četiri i još biti veseo. Dovučemo se do autobusa, s prikladnim izrazom lica, popularno zvanim ODBIJ. Kaže, jutarnji tip. Pa’ko je normalan jutarnji tip? Krvi bi mu se napila…