Putopis: Polarna noć (Put u nepoznato)

Postoje mesta na drugim stranama sveta, daleko od domovine, koja te nekom čudnom, neobjašnjivom energijom vežu, kao da si i trebao da provedeš neko vreme tu, kao da je to nešto što je oduvek bilo zapisano negde u kosmosu, kao da je sudbina ili šta god. Bilo je proleće pre nekoliko godina. Na početku mojih studija književnosti naišla sam u Andrićevim beleškama na norveškog nobelovca i na njegov roman Glad. Od tog trenutka krenula je moja pomalo zanesenjačka potreba da pročitam taj roman i upoznam se sa likom i delom za mene tada, mogu reći, egzotičnog pisca. Godinu dana kasnije, spletom životnih okolnosti, rasporedom zvezda, ili sudbinom koja nas čeka negde iza ugla, priželjkivali je mi ili ne, tranzitnim letom iz Beograda preko Berlina našla sam se na aerodromu Gadermoen u Oslu, sa dva kofera stvari, i nekoliko knjiga, naravno sa Seobama Crnjanskog, Andrićevim Ex Ponto-om i Disovim Utopljenim dušama, i još ponekom knjigom onako usput. Tada sam mislila kao i svaki nespreman putnik da je tu kraj mojim mukama, čekanju po aerodromima, kontrolama, umoru i gladi. Međutim tada počinje putovanje koje traje i danas. Ispred aerodroma u Oslu se nalazi i autobuska stanica, ljudi su nezainteresovano prolazili, autobusi su se smenjivali kao na traci. Usporeno vukući kofere vukla sam sav svoj umor, neprospavane sate, i teskobu emocija, svih onih ljudskih, koje sam pokupila na aerodromu u Berlinu, dok sam sedela na dolaznom peronu Tegela, čekajući prvi, jedini i poslednji let za Oslo tog dana.

Ne volim aerodrome. Ljudi uvek žure, neki poslom, neki u ushićenom iščekivanju da provedu svoj godišnji odmor negde u toplijim krajevima, dok neki čekaju svoj tranzitni let “za bolju budućnost”. Ređali su se odlasci, dolasci, čekanje, radost, tuga i tako u krug iz sata u sat. Vreme je sporo prolazilo, pošto sam našla jedinu udobniju stolicu, koja nije metalna, u čekaonici aerodroma Tegel, skratila sam svoje čekanje čitajući pripovetku za ispit iz realizma, Švabica. Palim cigaru, ponovo čekajući, ali autobus NX146 u pet do jedanaest u noć. Dok uvlačim dimove, i posmatram sada već znatno manje ljudi ispred aerodroma, razmišljam o životu, o tome kako život nema neki poseban plan, kako nam život nametne neki put koji mi sledimo ili ne, nekad ga i ne biramo samo se prepustimo avanturi. Prolazi mi kroz glavu odlomak Knutovog prvenca Svi smo mi na putu prema jednoj zemlji u koju ćemo na vreme stići. Nikuda nam se ne žuri i putem prikupljamo slučajne događaje. Jak severac me je prenuo iz misli, zima je ulazila u kosti, umotavala sam šal, koji mi je majka isplela pred put, skupljajući ruke u nedostatku toplijih rukavica, ipak sam prvi put u Skandinaviji.

Nemam predstavu kuda ću proći kroz Norvešku, šta ću sve videti, koga ću sve upoznati, da li ću je zavoleti?! Put u nepoznato se nastavlja, na karti mi piše ANKOMST: SKJÅK (LANGVATN), to je sve što znam, i koliko znam, iako ne znam kako izgleda taj grad, selo, varošica, magistrala, šta god to bilo, znam da ću za šest sati biti na odredištu. Znajući njihovu germansku preciznost, narednog dana rano u zoru stižem, negde na zapadnu obalu. Noćna vožnja. Sedela sam pored prozora, i pre nego što me je savladao san, onoga čega se sećam, jeste da smo prolazili kroz pusta mesta, bilo je zaostalog snega oko puta, sećam se četinarskih šuma, monotonog pejzaža, magle i magistrale, i žute linije na sredini puta, jedino je ona davala kontrast sivilu i crnilu prostora. Utonula sam u san, nikad brže i bezbrižnije. Sanjala sam ono što svi sanjaju kad odlaze prvi put u stranu zemlju, na malo duži period, sanjaš porodicu, prijatelje, detinjstvo, uspomene, sanjaš čitav jedan mali i udoban život koji si vodio u svojoj zemlji, uprkos nekim nedaćama, i teskobama, sada su ti i one slatke, i nedostaju ti, sanjaš sve ono što si bio ti pre puta u nepoznato, na sever.

Budilo me samo povremeno treskanje autobusa, osim toga tišina je bila zaglušujuća, Norvežani su poslušni putnici, toliko, da naš mentalitet to ne može da podnese, nema starije gospođe da vam priča anegdote sa pijace, ili kako je u Titovo vreme putovala sa ferijalcima do Slovenije vozom, pa čak i do Trsta, ili da vam u zanosu priče oda recept najlepših urmašica na svetu, umesto toga, tišina je postajala sve više prisutna, da me je ponovo mamila u carstvo dubokih snova. Sledećeg što se sećam jeste, blagog razbuđivanja, i lagano otvarajući i zatvarajući oči, u sumaglici buđenja, vidim znak pored puta na kome piše za petsto metara kuća Knuta Hamsuna. Taj trenutak me je potpuno razbudio, ne znajući da prolazimo kroz mesto Lom i rodno mesto nobelovca, potpuno me je zasenila slučajnost, da se baš u tom trenutku probudim i vidim malu tradicionalnu norvešku kuću sa travom na krovu. Ta kuća se potpuno uklapala u pejzaž Norveške, bila je ušuškana između desetak četinara, trava je bila uredno pokošena, čak i na krovu, i verujem da je ostala nepromenjena od Knutovog detinjstva 60-tih, 70-tih godina prošlog veka.

Vreme gladi i siromaštva norveškog društva. Nizala su se, naredna dva sata slična mesta. U Norveškoj svako malo mesto, selo, liči jedno na drugo, ređali su se slični predeli, pomalo izmenjeni, u nijansama, preciznim, samo slikarsko oko je moglo da primeti, ta prelivanja boja, od bele do sive, od tamnozelene do braonkaste, ali svako mesto je imalo svoju posebnu mirnoću i tišinu. Zora je već svanula, onako pomalo tmurnija, kao naš jesenji i kišni dan, sunce je bilo daleko iza oblaka. Vozač je zaustavio autobus prišao mi, i sa blagim osmehom rekao “Stigli smo, ovo je Langvatn.”, pogledala sam kroz prozor, očekujući da stižem u grad, vidim samo odvajanje sa glavnog puta udesno, blagu čistinu i stene oko mene, i u daljini se naziralo jezero. Pomislila sam u sebi, gde sam ovo stigla, nedođija, sa blagim strahom, ali ogromnom željom za avanturom, izašla sam iz autobusa, ljubazni vozač mi je izneo kofere, i primetivši moj strah pitao me je ”Kada imaš prevoz do Gerangera? Da li neko dolazi po tebe?” i kao pravi savestan i brižan građanin sveta sačekao je sa mnom desetak minuta do mog sledećeg prevoza, iako sam ga uveravala da je sve u redu, i da ću sačekati sama, ipak nisam bila ubedljiva.

I ponovo čekanje.

Autorka: Dajana Đurić

Foto: Pinterest

Related posts

Leave a Comment