Neretko kad nas život pošalje na put da upoznaš sebe, srećemo i ljude za koje mislimo da nemaju neku posebnu ulogu u našem životu, mislimo da su neka prolazna stanica, trajekt do naredne obale. Zapravo su oni baš trebali da budu u tom trenutku života, nisu slučajnost, jer slučajnosti nema, postoje samo trenuci. Trenuci u kojima živimo, radujemo se, sazrevamo, plačemo i umiremo. Od detinjstva pamtimo samo trenutke u životu, nekad neke za koje mislimo da su nebitni, kao što su prvi prolećni povetarac, prva šetnja sa dedom po planini, prvi sladoled sa ocem, prvi dan u obdaništu i tako unedogled, dok sve životne slike ne dobiju pravi smisao i raspored, dok ne uvidimo značenje svih tih trenutaka.
Misli su mi bile rasute i razbacane, kao zapadna obala Norveške koja je vijugala i usecala se duboko između planina i tako je pravila najlepše predele na svetu, fjordove, na svakih dvadesetak kilometara pružao se takav predeo. Put sa takvim pejzažem me je neretko pratio do Olesunda gde sam sretala i naše ljude, sa svim njihovim sudbinama i pričama, o korenima, poreklu, Jugoslaviji, i o Knutovoj zemlji u koju su sticajem okolnosti morali da stignu.
U daljinama sam često čula stihove koji su se spuštali sa snežnih vrhova pri svakom šumu vetra, koji je tamo gotovo neprekidan, na obalama Olesunda. Pri svakom pogledu na more koje se završava snežnim vrhovima, netaknutim, večno zaleđenim, čujem “Sad smo bezbrižni, laki i nežni. Pomislimo kako su tihi, snežni vrhovi…Probudimo se noću i smešimo, drago…I milujemo daleka brda i ledene gore, blago, rukom.”
Autorka: Dajana Đurić
Foto: Pinterest
