Putopis: Nostalgija

Nizali su se meseci u čekanju, ali sada za domovinom. Melanholično sam sanjarila, o Beogradu, o valjevskim planinama, o izvoru na Povlenu, porodici, prijateljima, i svim sitnim trenucima života, pa čak i o starijim ženama koje su umele sočno da opsuju boreći se za mesto u tramvaju, one te razbude i unesu energiju prilikom svakog jutarnjeg odlaska na posao. I one su mi nedostajale na severu. Moj put u nepoznato se nastavljao, Geranger mi je postao drugi dom par godina u prekidima.

Tako sam vremenom zavolela zemlju bez noći, malo parče neba između planina, snežne vrhove i delić Severnog more, uprkos mom opiranju. Bilo je nečeg između nas, onako iskrenog, čistog , melanholičnog, sanjarenja, vraćanja u sebe, tišine, i dubine svih onih ljudskih emocija koje nosimo kao prtljag na leđima, što godinama taložimo pod izgovorom da nemamo vremena da ih preispitamo, pošto žurimo nekud stalno, da ne zakasnimo ujutru na prevoz, na posao, da nam ne ode poslednji noćni autobus, da stignemo na sve vozove uspeha i životne sudbine jer ako ih propustimo naše društvo to pamti, ne prašta, nema izgovor, već samo odmahne rukom i kaže “Eto!Nije se snašao, šteta”.

U noćima bez mraka, po blagom danu , onom ponoćnom, kao pred sumrak, pričala bih tako sa vodopadima norveškim u aprilu, bili su bučni, malo povišenog tona, ali jakog, onako muškog prodornog glasa, objašnjavali bi mi tako mesecima šta je život i kako ga treba živeti onako kako nam je negde nekad u kosmosu i među zvezdama zapisano, onako, zapravo kako mi osećamo, nikako drugačije. Nekad su ti netaknuti vrhovi namigivali moru, onako sa vrha sveta, sunčajući se na zubatom norveškom suncu, pričali bi mi o lepoti i ljubavi, recitovali mi nekakve stihove daleke, i to na srpskom uglavnom. Vremenom shvatiš kako sve u životu ima neki smisao, postoji neki red, iako neretko mislimo da mi utičemo na sve segmente našeg života, planiramo, živimo, dok nas život ne ubedi da može i drugačije.

Pisala bih dugo, u pauzama svakodnevnice, obično pesme i pisma, sever me opomenuo da treba nastaviti ono što si započeo u životu, da ne treba odustajati, iako je hladno, i tmurno neretko, takav je život, takav je i sever. Bilo je nečeg jakog, iskrenog i poštenog između nas. Noćima bih čekala polarnu svetlost, iako sam znala da je veoma retka u zapadnim delovima Norveške, čekala sam je, gledala u parče neba između oštrih linija fjorda, onako ćutke, nadala sam se, verovala u prirodne moći, i nordijske bogove. Znajući da je život kratak za sve lepote ovoga sveta, ali nije nemoguće ukoliko veruješ u svoje želje, onako čisto i iskreno, kao voda koja izvire iz bukovih žila na padinama Povlena. Tako me je u septembru iste godine ispratila polarna svetlost dok sam išla iz Gerangera do Langvatna, gde sam trebala u ponoć da sačekam autobus za Oslo, zatim let za Beograd. Verovatnoća videti polarnu svetlost na zapadu je bila veoma niska, ali ostvarila mi se želja, verovala sam u nju, i u Norvešku.

Autorka: Dajana Đurić

Foto: Pinterest

Related posts

Leave a Comment