Tragovima istorijskih veza dva naroda: Rilski manastir

Književnost, umetnost i duhovnost objedinjene u priči o Rilskom manastiru

Početkom meseca juna iskoristio sam prvi vikend da u organizaciji agencije ,,Dobročinstvo“ posetim susednu nam državu, Bugarsku, tačnije Rilski manastir i prestonicu Sofiju. Polazak ispred Vaznesenjske crkve, dosta mesta u čistom autobusu i vodič, gospodin Dragan Vukić, čovek ogromnog znanja, poznanstava sa velikanima kako crkvenim, tako i intelektualnim naše i susednih država. Lep i prijatan glas, podseća na one nekadašnje voditelje Radio Beograda, čovek koji kroz lične anegdote, događaje, razgovore, drži pažnju putnicima i zaista ga je milina slušati. Nekako se čovek vrati u prošlost kada je pravilno izražavanje bilo normalno, a ne retkost. Prvo smo na zvučnicima slušali hor monahinja iz Žiče, potom stare izvorne pesme, a na kraju klasičnu muziku, red opere, red poznatih kompozicija, kao što je Štrausov ,,Na lepom plavom Dunavu“. Između muzičih sentenci slušali smo o istoriji naša dva naroda, često prepletenom, što dinastičkim vezama, što krvavim sukobima, koji, imajući u vidu sličnost u mentalitetu, načinu života, nisu morali da se dogode, no jesu i to sada ne možemo promeniti, ali možemo kako reče gospodin Vukić, pozivajući se na Ivu Andrića graditi mostove.

Dosta pisaca kroz istoriju pripadalo je obema književnostima. Pajsije Hilandarski u Srbiji skuplja građu i 1762. piše istoriju bugarskog naroda. U Srbiji se štampaju bugarske knjige, te tako od 260 knjiga izdatih na bugarskom 70 je štampano u srpskim štamparijama u prvoj polovini 19. veka. Listovi se čitaju uzajamno, mnogi poznati pisci i sakupljači sarađuju u prikupljanju građe, učitelji službuju kako srpski u Bugarskoj, tako bugarski u Srbiji, ali i u krajevima gde Srbi žive u to vreme, dela pisaca izlaze u obe zemlje. Nikola Prvulov, Georgi Sava Rakovski, Ljuben Karavelov, Hristo Botev, samo su neki od poznatih Bugara koji su neko vreme živeli u Srbiji ili imali veze sa njom. Sve ovo i još mnogo toga nam je gospodin Vukić govorio na putu, a interesantna je priča o prijateljstvu sa Biserkom Rajčić, našim sjajnim prevodiocem i Gančom Savovom, koji je zatvaran u vreme komunizma. On je bitan i zbog toga što je na bugarski jezik preveo četrdeset srpskih pisaca i zahvaljujući njemu je naša književnost poznata u Bugarskoj. Ovo je tema koja zahteva podrobnije istraživanje koje vas može iznenaditi uzajamnim vezama koje su izgubljene u kovitlacu burne istorije ovih prostora, ali vratimo se sada glavnom cilju putovanja, jer će u daljem tekstu biti reči o čoveku koji je unapredio bugarsko obrazovanje pomalo i zaslugom Srbije pod Obrenovićima.

Uz nekoliko usputnih zadržavanja stigli smo u planinu Rilu, gde se više od hiljadu godina nalazi najstariji i najpoštovaniji bugarski manastir. I ovde postoji ta veza iz naslova, jer je srpski velikaš u službi cara Dušana u 14. veku obnovio manastir i tako mu utkao nešto i od nas, Srba. Trenutak ulaska u ovo velelepno zdanje teško je opisati rečima, jer monumentalnost koja nije izgubila na značaju modernošću oslikava duh starine pred kojom se čovek u isto vreme oseća sićušnim, ali i prenesen u neka davna vremena. Fotografije mogu reći više od reči, te tako priložene ovde bolje će vam približiti lepotu i mirnoću ovog mesta koje nije tiho samo zbog gromoglasnog huka dve reke Rilske i Drušlavice koje se iz visina planinske vrleti survavaju pored starih zidina odnoseći penušavu vodu u raštrkana sela podno Rile. Ipak, i taj huk kao da je sastavni deo ove lepote, arhitekture nesvakidašnje po mnogo čemu, oslikanim zidovima sa scenama iz Biblije, predstavom Hrista sa horoskopskim znacima, moram priznati da takvu fresku nigde nisam imao prilike da vidim, donžon kulom koja dominira u dvorištu pored crkve. Fotografisanje u manastirskoj crkvi nije dozvoljeno, ali mogu vam reći da je prostor veličanstven, podeljen u više delova, impresivni ikonostas, freske prekrivene patinom vremena, akustika pojanja. 

Crkva je trobrodna bazilika, ikonostas pozlaćen sa 16 kg. zlata, rađen je od 1839 do 1842 ne zna se tačno ko ga je radio, Petar Garka ili Atanas Steladur, Grk. Floralni motivi preovladavaju pa je moguće da je Grk, pošto je Garka više pažnje posvećivao likovima. Ispred ikonostasa nalazi se ćivot sa moštima Svetog Ivana Rilskog. Na zidovima crkve nalaze se 1200 kompozicija, oslikanih od strane mnogih umetnika kao na pr. Dimitrija i Zaharija Zografa. U jednom od dva paraklisa je ikonostas iz 17. veka koji se nalazio u staroj crkvi, u istom je sahranjeno srce bugarskog cara Borisa III, čoveka koji je spasao bugarske Jevreje u ,,Drugom svetskom ratu“.

Jedna od relikvija je ikona sa česticama moštiju 32. sveca iz 11. veka za koju se verovalo da ju je manastiru poklonila Mara Branković. Ona je izložena i vidljiva svim posetiocima.

Na levoj strani velikog ikonostasa, na vratima koja vode u oltar nalaze se i naša četiri S, kao i grbovi svih slovenskih zemalja pravoslavne provenijencije, naravno i bugarski lav. U crkvi se nalaze freske kneza Lazara, takođe i srpskog kralja Stefana Prvovenčanog, ali i Svetog Save srpskog. 

Posebnost daje paraklis Svetog Simeona i Svetog Save koji se nalazi na gornjem nivou konaka, gde smo zbog prijateljstva gospodina Vukića sa igumanom dobili priliku da se popnemo. Freske su oslikane polovinom 19. veka, ali nisu izgubile na sjaju i lepoti. Kao odgovor i podrška tom činu na Hilandaru postoji paraklis posvećen Svetom Ivanu Rilskom.

Manastir je kako sam ranije istakao dosta vezan za Srbe koji su u njemu obitavali, tako je i patrijarh srpski Gospodin Pavle proveo jedno vreme u njemu, ali interesantna je i priča o srpskom velmoži Relji Dragovolji, tačnije Hrelji Ohmuhoviću, koji je podigao kulu visoku 24 metra, sagradio novu crkvu, ali je ipak po gubljenju svojih oblasti ubijen od strane bugarskog cara u istom tom manastiru gde se nešto ranije zamonašio kao monah Hariton. U narodnom predanju poznat je i kao Relja Krilatica.

Još jedna od zanimljivost ovog manastira je i njegova riznica. Bitno za nas je pisanje i prepisivanje knjiga, što je u ovom manastiru bilo zastupljeno kroz vekove. Tako se u njemu čuva ,,Zbornik’’ koji je sastavio srpski književnik i pisar Vladislav Gramatik krajem 15. veka. Monasi osnivaju  školu za učitelje monahe u 19. veku, te se ovaj manastir naziva prosvetiteljskim i književnim mestom bitnim za razvoj pismenosti u Bugarskoj. U riznici je izloženo šest stotina eksponata, među kojima su mnoge ikone iz 14. veka, rukopisi, odore, darodavnice, putiri, darovi koje je manastir dobijao iz pravoslavnih zemalja u vidu plaštanica i knjiga, takođe i oružje čuvara manastira, takozvanih manastirskih pandura. Još jedna posebnost je rad Neofita Rilskog, igumana manastira koji je, što je zanimljivo,  prvu bugarsku gramatiku štampao 1835. godine u Kragujevcu. Kasnije je manastir imao svoju štampariju, delovi nje, kao i litografije izloženi su u riznici. Takođe, monah Neofit je napisao još knjiga bitnih za obrazovanje, a napravio je i prvi globus u Bugarskoj. Knez Miloš mu je nudio mesto šabačkog episkopa, ali ga je on odbio jer je hteo da radi na obrazovanju, buđenju duhovnosti i obrazovanju bugarskog naroda.

Posebno mesto u ovoj velelepnoj riznici, moderno urađenoj, smeštenoj u podrumskim prostorijama konaka, popločanom mermernim pločama i eksponatima zaštićenim staklom, zauzima krst monaha Rafaila rezbaren u lipovom drvetu čitavih dvanaest godina. Koštao ga je vida, ali je zato podario svetu umetničko delo neopisive lepote. Scene iz Svetog pisma i šest stotina ljudskih figura utkanih iglom u meko drvo teško je opisati, treba ih videti, što je još jedan od razloga za posetu manastirskom kompleksu.

Ostavili smo ovaj prelepi manastir oivičen gustim šumama i planinskim vrhovima Rile, ostavili smo penušave reke koje nestvarnom snagom prirode nose vodu, njegove tihe monahe, njegov kamen koji svedoči o hiljadama duša koje ga posećuju i posećivaće ga i dalje i zaputili se put Sofije, ka crkavama Svetog Aleksandra Nevskog, i Svete Nedelje u kojoj su pohranjene mošti našeg Svetog kralja Milutina. Predstave u impresivnoj građevini crkve Aleksandra Nevskog su nadrealne, mene podsećaju na velika platna renesansnih majstora, sa prelepim detaljima, likovima koji u sebi imaju više svetovnog, ali to nije redak slučaj u bugarskim crkvama i manastirima. Slike su tako grandiozne i svaka predstavlja neku priču iz Svetog pisma na jedan nesvakidašnji i neuobičajen način. Iako smo imali malo vremena uspeo sam da obiđem i fotografišem par značajnih kulturnih i verskih ustanova, Crkvu Svete Sofije, Rusku crkvu, Etnografski i Arheološki muzej, Rotondu, sagrađenu u doba cara Konstantina, kada se Sofija zvala Serdika, pretvorenu u crkvu u 6. veku, Nacionalni teatar i naravno Narodnu biblioteku čije fotografije prilažem.

Priča o svemu ovome bi verovatno bila duga koliko i priča o Rilskom manastiru, pa ću je ostaviti, nadam se, za neku sledeću poseti Republici Bugarskoj. Do tada mislim da će vam ova reportaža i moji skromni opisi dati dovoljno tema za istraživanje i otkrivanje prirodnih, kulturnih i duhovnih lepota naših suseda. Malo znamo jedni o drugima, no to nikako nije razlog da ne širimo svoje vidike i obrazujemo se upijajući sve ono lepo što je stvorila ruka čoveka, prirode ili Tvorca. Toga je u Bugarskoj mnogo i zaista to mnoštvo lepote vredi videti.

Autor: Radoslav Mandić

Izvor: Plavi krug

Related posts

Leave a Comment