Došla sam da se zaljubim.
Ne u sebe, niti u nekog, nego u mirne trenutke, sunce, obalu. Peštansko jutarnje sunce pomešano sa jakim mirisom jezerske ribe osvanulo je u šest. Mir. Moja soba je mala i rusična, pikantno nautički opremljena. Na zidu sat u obliku sidra i pojasa za spasavanje sa natpisom Ohrid, u uglu ormarić za maketama gusarskih brodova i šatulice od školjki po oljuštenim natkasnama pored kreveta. Kuća miriše na prošla vremena. Za sebe i svoju gradsku dušu, želim mirise iz baste, mirise kuhinje, mirise obale, planine, ljudi… Sve to mi se kasnije uklapa u idiličnu slku koju dugo nosim u sebi kada sam ponovo u svom malom velegradu.
Ustajem sa kreveta koji zaškripa bezobrazno. Koliko je mladih parova bilo ovde…pomislih kroz osmeh. O tome možda čak i kasnije, ako uspem da svoju gazdaricu zamolim da mi priča….a volim, ne – OBOŽAVAM da slušam.
Gazda Jorgo je jutros rano otišao na svoj ritual ribolova, toliko sam vec naučila o njemu, i verovatno se bezuspešno i prilično sumorno vraća kući bez dragocenog ulova. Sve su bisere i sve pastrmke vec ulovili pre njega, tako reče gazdarica moje nove kuće sinoć dok sam kasno u noć pokušavala da se dogovorim oko cene i smeštaja za ‘’ne znam koliko dugo ću ostati’’ varijantu. Naravno, zbunjeno me je pogledala, dugo gledala. Nije imala turistu sa takvom izjavom. Možda nikada. Ne zna da joj je došla prilično izgubljena i definitivno gradom premorena kolumnistkinja kojoj je neophodan infinite odmor. Dogovorile smo se, ona i ja, oko smeštaja. Uzela sam najstariju sobu, ali sa lepršavim raznobojnim petunijama i grčkim cvećem kako ga zovu i kosmičkim pogledom na jezero. To jezero je zaista nešto posebno. Kratko sam rekla iako je kliše – Hoću sobu sa pogledom, da! Hoću doručak sa novim ukusima na starom, cvetnom balkonu Peštana, Dubrovnika, Kotora, Lefkade… Hoću da živim život meštana. Hoću da mirišem, pijem i jedem začine Balkana i Mediterana. Ne želim šareni preskupi koktel na terasi lokalnog lounge bara. Želim koktel od domaće mente u skromnoj taverni. I eto me ovde.
Pogled sa mog balkona je pogled u prozirno jezero prepuno neobuzdanog oblog belog kamena. Malena uzana plaža je nudila mesto samo onima koji su pored Egeja, Jonskog mora i Adriatika izabrali baš ovo mesto za odmor… nekih dvadesetak kilometara od starog grada. Ovde ću ja smestiti svoje misli i sebe… eto baš tu. Idealnije ne postoji. Nema boljeg mesta, nasmejah se… i to za ovaj novac.
Bacih pogled još jednom na ono sto me čeka sledećih mesec dana i shvatih u trenutku da nisam odavno, možda nikad, donela ovako dobru odluku. Za sebe. Već mi je jutro obojeno… Cvetovi visećih žardinjera okolnih starih kuća blago su se lelujali na avgustovskom povetarcu. Puprurna, fuskija, zelena, Chinese crvena… i gle, kivi! Znam da limun može da uspe na našem podneblju, ako ga neguješ do neba i uložiš sebe, ali kivi! Neverovatno. Zreo kivi je skoro iz svih kuća bujao i nagoveštavao zimu punu vitamina. Navukoh svoju cvetnu haljinu za plažu koja je bila specijalno nova za ovu priliku jer krećem ponovo da putujem, i dobro isprobane stare japanke. Idem u potragu za dobrom domaćom kafom moje dobre gazdarice. Sigurno je već ustala ili joj mogu pomoći. Želim jednostavno da budemo prijateljice, ipak ću tu živeti par nedelja. I to nije malo. Ona će činiti deo mog života… i Jorgo, izborani i casual… koji je upravo umoran zatvorio vrata kuhinje i otišao na strašno hitan sasatanak ispred lokalnog restorana na kome piše na svim target jezicima da se baš tu dobro jede.
Moja punačka gazdarica je zamirisala kuću na jedinu balkansku pripremu svih mogućih jela – prženi crni luk, sitno seckan dok ne zastakli… Ali, nekako, ovog puta, mi samo otvara apetit, čak i ne štipa oči. Gladna sam pomislih. Uh, i previše. U celoj gužvi oko traženja pasoša, dolaska, traženja što autentičnijeg smeštaja, ja sam jednostavno zaboravila da jedem. Istog trenutka sam otpisala sve mirne, dugo očekivane i planirane trenutke na balkonu, jer bez dobrog doručka nisam nikada bila iskreno živa. Krenula sam u potragu za domaćim mekikama, pitom ili već… Naći će se neki lokalni recept i neka lokalna mirisna mala pekara.
‚‚Uh što volim ovakve stepenice‚‚, pomislih čim sam svoju baletanku sa motivima sidra, spustila na prvi stepenik. Kako su idealno nedovršene, okrznute, grube, a opet tako elegantne. Još neki krčag pored sa cvećem i eto prizora za impresioniste. Mada, ruku na srce, to su prizori uglavnom za ulične lokalne balkanske bukiniste. I šta fali? Ako želim da uživam u umetnosti, a želim, uživaću i za male pare… Nemam ja za Monea. A obožavam ga, pa bio on i u street print varijanti.
Peštanske male ulice su se nekako sve spuštale ka jezeru. Mali trg sa crkvom Sv. Bogorodice i meštanskim grobljem okruženim cvetnim balkonima. Trg kao mesto sastanaka, bazara, ljubavi, ljubomore, svadja, svadbi… Crkva nekih drugih vekova. Groblje kao konkretni dokaz svega što je nekada bilo. Okolne kuće, graja dece, šum jezera, suštanje tek osušenog veša, sve to na jednom mestu, pod stenom i pored tolike vode. E to već ne mogu da vidim u svom gradu. I opet sam rešila da uživam. Tacnije zasluzila sam i ispoštovaću sebe.
Miris svežeg hleba širio se iz pekarice na uglu. Gladna, previše gladna, krenula sam da utolim iskonski instikt. Ljubazna, punačka i nasmejana prodavačica i verovatno i pekarka me je spretno uslužila. E ni to nemamo u gradu, sva ponosna na sebe uzviknuh u sebi. Punačke da, ali ljubazne i nasmejane bogami ne! Ponela sam svoje parče mirisne pite sa ovčijim sirom i sveže, gusto ovčije kiselo mleko na plažu. Hm, gle doručak pored jezera rano ujutru, da sam požurila možda bi srela i Jorga, zar ne? Mmmm, sir je bio, kako bi rekle fensi moje gradske kuvarice, koje su u životu spremile samo špagete na sto načina i sos iz marketa, preukusan. Obećah sebi dve tri kofe za povratak, a kako ću to izvesti je pitanje za kasnije. A i povratak je pitanje za kasnije. Svaki zalogaj je potpuno uživanje u tom bezobrazno jakom, slanom ukusu koji se topio u mojim ustima. Koliko samo zaboravljamo da živimo i koliko živimo instant, neverovatno! A malo treba… par kilometara, dobro par stotina kilometara i odmah zavoliš više i svoj grad pri povratku, a zavoliš sebe u odlasku. Predivno i ovako koliko ja hoću… Još mesec dana, ako želim. Mogu biti za to vreme freelancer i uživati u blagodetima uplaćenog novca za kreativnost. Predivan osećaj. To sam i rešila u tom trenutku. Moj izdavač… njemu je bitan catchy tekst, ja ga imam samo kada želim, a od novca se živi. Znači sve je sredjeno.
Dok sam halapljivo žvakala (tako ne bih nikada u svom gradu, naravno) pogled mi je ukrala bašta bake koja je mirno čitala svoju jutarnju štampu pod drvetom. Na novinama je dominirala makedonska zastava simbol ohridskog zalaska sunca. U novinama novine… za nju. Ja, opet, pomislih sam pobegla od toga. Koliko sam bože ponosna na svoju odluku, toliko da sam i sama sebi već pomalo dosadna. No, bašta je bila kao iz visokobudzetnih magazina Home and Garden. Sve nijanse zastupljenje, na granici kiča, ako se kič može nazvati nešto što je mirisno i cvetno, sa malom drvenom klupom u centralnom delu. Baka je verovatno veoma ponosna na sve to oko nje, na svoj rad, ili je to možda ovde svakodnevna stvar, kao što i verovatno jeste, pa je prosto čudno kada neko ne živi u svom posebnom mini-cvetnom kraljevstvu. Par kvadrata bašte zaista život znače, i ovoj negovanoj starici, a i meni. Nosim tu sliku u svoj grad. Treba mi za sva naša tmurna smogovita urbana jutra.
Potpuno besna na izgubljenje mesece i godine, sita, ustadoh spremna da uhvatim bar ovaj dan. Onako kako treba.
Autorka: Ivana Jocić Veselić