„Čupava Keleraba“ je imala prilike da razgovara sa Lazarom Pašćanovićem, jednim od osnivača organizacije „Klub putnika“, koja traje već četrnaest godina i sa velikim uspehom zadire u najudaljenije regije sveta. Putovanje ovde nije samo puko kretanje iz jedne tačke u drugu radi čiste zabave, već sa sobom nosi dublje motive koji se pre svega ogledaju u istraživanju različitih nacija i kultura.
Sa Lazarom smo razgovarali o počecima rada Kluba, poduhvatima koje su realizovali i aktivnosti koje trenutno plasiraju. Želimo vam ugodno putovanje! 🙂
Šta danas predstavlja čin putovanja i da li je zaista potrebno puno novca da bismo obišli svet?
Zahvaljujući napretku tehnologije, putovanja danas uopšte nisu neophodna. Svet se može veoma lepo i detaljno istražiti bez potrebe za izlaskom iz kuće. Satelitske mape, milijarde fotografija, dokumentarci o svim mogućim kulturama i fenomenima, onlajn arhive naučnih radova, digitalizovani muzeji, galerije i biblioteke – sve je lako dostupno i najvećim delom besplatno. Međutim, tu ipak nešto nedostaje, i zato je u nekom trenutku ličnog razvoja potrebno krenuti na put.
Izlazak sa trajekta u Mombasi, Kenija
Mi putovanje definišemo kao alat za izgradnju kulture solidarnosti, razmišljanja i radoznalosti, oruđe za razvijanje stava i senzibiliteta, ključ za intimno upoznavanje Zemlje, sredstvo za borbu protiv gluposti i mržnje, protiv granica oko nas i u nama.
Kada je osnovan „Klub putnika“ i šta je ono što vas je motivisalo da pokrenete njegov rad?
„Klub putnika“ je osnovan početkom 2005. godine. Nastao je kao rezultat želje nekoliko ljudi da svoja iskustva podele sa drugima, da potraže ljude sličnih interesovanja, kao i da pomognu svima da obiđu svet bez obzira na nepovoljnu političku i ekonomsku situaciju. U to vreme su nam trebale vize za gotovo sve zemlje u našoj neposrednoj blizini, avionske karte bile su veoma skupe, i jednostavno je delovalo kao da smo zarobljeni, izolovani u našem geografskom i kulturnom prostoru. Onda smo polako počeli da shvatamo da ipak postoje načini da probijemo tu barijeru i povežemo se sa ostatkom sveta, da ga lično otkrijemo i pokušamo da se uključimo u njega. Usput smo učili kako da veoma jeftino ili besplatno prelazimo velika rastojanja, kako da pronalazimo smeštaj oslanjajući se na snalažljivost i gostoprimstvo lokalnog stanovništva, i kako da koristimo rupe u viznim zakonima. Sve to naučeno smo odlučili da podelimo sa zajednicom, i zato smo napravili sajt Kluba putnika, vođeni idejom da svako može da putuje, i da putovanje ne mora koštati više nego ostanak kod kuće.
Dvorište džamije u Omdurmanu, Sudan
S vremenom smo počeli više da promišljamo svoja putovanja i ono što smo na njima naučili, što se odrazilo na aktivnosti Kluba. Pored toga, i mi smo se promenili, više nismo oni isti koji su pre 14 godina pokrenuli sajt. Zato se poslednjih godina manje bavimo putovanjima, a više razmišljanjem, istraživanjem i stvaranjem.
Recite nam nešto više o aktivnostima Kluba i kako svi oni zainteresovani mogu postati vaši članovi?
„Klub putnika“ je, za ovih 14 godina postojanja, prošao kroz razne faze. Isprobali smo više različitih sistema funkcionisanja da bismo na kraju došli do ovog trenutnog, koji se nametnuo nekako prirodno. Klub putnika nema formalno članstvo, hijerarhiju, prostorije niti sastanke. Jezgro udruženja čini nekolicina labavo povezanih ljudi rasutih širom planete, koji u svoje slobodno vreme održavaju sajt i forum. Neki od njih povremeno, zajedno ili samostalno, ali uvek uz oslanjanje na onlajn zajednicu, realizuju projekte kao što je izdavanje knjiga („Neutabanim stazama“, 2009; „Bantustan“, 2015), organizacija „Putničke kuće/škole“, izrada „Putničkog rečnika“ ili „Viznog vodiča“, pokretanje sajta „Mape nevidljivog Balkana“ i sl. Trenutno radimo na regionalnom nagradnom konkursu „Spasimo putopis“ koji je traje do 15. februara.
Što se članstva tiče, svako ima svoje razloge za učešće u Klubu, i ti razlozi s vremenom evoluiraju. Neki su tu da bi nešto naučili, neki da bi stekli referencu za CV, neki iz ideala, neki radi druženja sa jednako neprilagođenima, a neki zbog svega toga. Bilo kako bilo, voleli bismo da ljudi o Klubu putnika razmišljaju pre svega kao o načinu da se ispolje i povežu, da ostvare neke od svojih širih životnih ciljeva. Da iskoriste Klub putnika kao platformu za doprinos zajednici – ma koliko mali i nebitan taj doprinos bio – i za izgradnju sebe.
Poziv za nove članove je stalno otvoren i nalazi se na ovom linku: http://www.klubputnika.org/ostalo/3816-postani-volonter-kluba-putnika
„Klub putnika“ je u januaru raspisao nagradni regionalni konkurs „Spasimo putopis“. Koji su razlozi za njegovo raspisivanje, posebno ako uzmemo u obzir da je danas putopis marginalizovan u odnsu na ostale književne vrste?
Čitajući putopise, a povremeno ih i pišući, shvatili smo da su jednostavno suviše dosadni. Lakoća putovanja i dostupnost informacija učinili su putopisanje suvišnim. Putopis je postao tehnološki višak, prvo su ga istisnuli digitalni fotoaparati, a potom ga je fejsbuk dokrajčio sa svojim favorizovanjem superkratkih, sračunato dopadljivih tekstova. To je prvi deo problema. Drugi deo problema je to što ljudi putopis doživljavaju kao nešto što se nakuca za sat-dva, bez ikakvog prethodnog istraživanja, bez planiranja i promišljanja, jednostavno iz glave. Tako dobijamo more tekstova koji su jednostavno nečitljivi, posle dva pasusa počinjemo da zevamo. Voleli bismo da ohrabrimo ljude da malo bolje promisle i istraže ono o čemu pišu, kao i da eksperimentišu sa putopisom, da se igraju formom i sadržinom. Umesto što samo nabrajaju i opisuju gde su bili i šta su videli i doživeli, da ulože malo više truda u upoznavanje mesta o kome pišu, traženje zanimljivog ugla, otkrivanje priče koju vredi ispričati, a zatim da osmisle kako ispričati tu priču, pri tom ne zaboravljajući da ispričaju, kako je u jednom intervjuu rekao veliki putnik-istraživač Tibor Sekelj, „šta su u sebi doživeli“. Da napišu putopis, potom ga pročitaju i shvate da bi mogli i bolje, onda ga obrišu i napišu ponovo, i još jednom, sve dok ne budu sigurni da su se zaista potrudili, da su dali sve od sebe, i da je to ono što žele da podele sa svetom.
Naš smeštaj u sirotinjskom predgrađu Aruše, Tanzanija
Kad smo već kod toga, pomenuti intervju sa Tiborom Sekeljem možete poslušati na ovom linku, on je sve to rekao mnogo bolje nego što ćemo mi ikada reći: https://soundcloud.com/klub-putnika/tibor-sekelj-razlike-su-samo-povrsinske .
Koliko vaš Klub broji putnika, odnosno članova i ko, zapravo, stoji iza ovog velikog projekta?
To niko ne zna 🙂 S obzirom da ne postoji formalno članstvo, možemo reći da je član Kluba putnika svako ko sebe smatra članom. Isto tako bismo mogli reći i da oko 16.000 članova foruma zapravo predstavlja članstvo Kluba, ali ta bi tvrdnja svakako bila preterana. Ako govorimo o aktivnim članovima, onima koji su inicirali projekat poznat kao Klub putnika i onima koji ga danas održavaju, morali bismo reći da se tu zaista izređalo i promenilo mnogo ljudi. Mnogi od njih su takoreći odrasli i formirali se uz „Klub putnika“, mnogi su ostvarili i doživeli mnogo toga, a broj onih koji su dali svoj doprinos svakako je prevelik da bismo ih sve mogli pomenuti. Zato je možda bolje da ne navodimo imena, kada već ne možemo pomenuti sve koji to zaslužuju.
Šta danas znači biti putnk i na koji način nas čin putovanja spaja sa ostalim kulturama?
To je teško pitanje, jer reč „putnik“ za svakoga znači nešto drugo, pa je teško dati neku opštu definiciju. Isto tako, svako putuje na neki svoj način, gleda svet svojim očima i doživljava ga u sebi svojstvenom sentimentu. Pored svega onoga očiglednog o otkrivanju sveta, upoznavanju ljudi i kultura itd, rekao bih da je putovanje pre svega jedan veoma ličan, moglo bi se reći intiman doživljaj koji se dobrim delom odvija na emocionalnom planu. A tu svako može govoriti samo u svoje ime.
Šta možemo od „Kluba putnika“ očekivati u budućnosti?
Još jedno pitanje na koje moram odgovoriti sa „to niko ne zna“. „Klub putnika“ često ima duge periode mirovanja, nekad i po nekoliko godina, sve dok se ne pojavi neka nova ideja koja nam se učini vrednom truda. Ali niko ne zna šta će biti sledeća takva ideja i kada će se javiti.
„Čupava Keleraba“ koristi priliku i još jednom vas poziva da uzmete učešća u regionalnom nagradnom konkursu „Spasimo putopis“. Sve aktivnosti Kluba, pored njihovog sajta možete pratiti i putem Facebook-a, Instagrama i Twitter-a. Nadamo se da ste uživali u putu koji smo priredili za vas. 🙂
Autorka: Milica Milošević
