Poezija: Tišine sumraka

Ćute tišine koje su rekle sve što se moglo reći između odbleska i svetiljke tinja jedan korak nedostajanja u koji su utonule ruke zavučene u širine kaputa. Namignem mesecu sa oba oka zažmurim zamislim da plešemo po aveniji klavirskih dirki sjaje se kapi kiše iz kojih sanjaju dve-tri pesme o svom svitanju kada padne mrak isključe se sva svetla iza očiju otplešu još dve note od svetiljke do klupe utišaju se i odu na spavanje.   Autor: Ivana Pantelić