Poezija: Tišine sumraka

Ćute tišine

koje su rekle

sve

što se moglo reći

između odbleska

i svetiljke

tinja jedan korak

nedostajanja

u koji su utonule ruke

zavučene

u širine kaputa.

Namignem mesecu

sa oba oka

zažmurim

zamislim

da plešemo po aveniji

klavirskih dirki

sjaje se kapi kiše

iz kojih sanjaju

dve-tri pesme

o svom svitanju

kada padne mrak

isključe se sva svetla

iza očiju

otplešu još dve note

od svetiljke do klupe

utišaju se

i odu

na spavanje.

 

Autor: Ivana Pantelić

Related posts

Leave a Comment