Vatra za snove

Ne, to nikada nisu bili obični snovi.

Kada nestanete između dve stolice okupani notama. To nisu obični snovi. Zvukovi se rasprostiru od napregnutosti svih čula do zadržavanja daha i podižu daleko, daleko do tavanice, tamo negde postaju oblik. Emocija.

Pod dirigentskom palicom sakriva se jedan od oblika i igra se siluetom maestralnog pokreta. Nestaje pod elegantnom cipelom violinistkinje, postaje u čipkastom naboru uzdaha, otkriva se iza drvenih vrata, unutra, daleko unutra, u srcu. Vrata se zalupe i ponovo otvore i između dvaju koraka ugleda se poraslo sećanje, ugleda se veliko starinsko ogledalo i uspavani tamni strah.

Svi se govori negovorenja u trenu utišaju, utišaju da oslušnu kako se to strah sa strahom bori i kako se ogledalo samo u sebi ogleda, samo da se negde daleko ugledaju krajevi, krajevi onoga čemu kraja nema.

Onda, iznenada, svi zvuci odluče da preseku vazduh i postanu gvozdene grane koje spajaju jesenji pod i drveno nebo na kojem Koštana mašta o dalekim gorama. One odluče da se zalete, da postanu laste i leptiri ispod šešira. Šušte da se gore same stvore na dlanu da prigrle slobodu. Sloboda se ne bori. Ona se sama rastvara u toploti i obasjava nežne oči onoga koji sanja. Ona sanja.

Negde ispod trepavica, zavuče se tiho i dodir klavira. Ogrnut jarkim nadama biva more između nekoliko mora i drhti. Kada se zvuk i dodir sklope, ostane neizrečena pesma o pticama koje su umele da lete. O snovima koji su umeli da sanjaju. O vatri koja ne gori već tinja. Tinja da poleti. Da postane oblik. Da živi. Daleko, daleko u nama.

Inspirisano tematskim ciklusom Vatra prethodne koncertne sezone Beogradske filharmonije

Autorka: Ivana Pantelić

Related posts

Leave a Comment