Poezija: Ti i ja

Ti i jai obrnuti mesec,papirni cvet pocepan na polaTupa igla ubodena u drvo koje vene Ti i jaZagledani u izgreban parketMasnu fleku na plafonuOsećaj zagorelog ručkaCrni dim iznad naših glava Ljudi iz budućnosti plačuDeca iz prošlosti se smeju Pogled usmeren ka zidu koji nas deliOsećaj izgubljenog mirisa koji se vraćada sakrije tugu i rasplamsa suze Ti i jaI polomljeno krilo slepog mišaIzlizan đon…Nokat u mesu.Razbijena čaša.Ožiljak na licu… Muzika je prestala da svira.Nema više zvukova.Ostala je samo tišina…Tišina i ćutanje Autor: Bojan Lojković Foto: Pinterest

Poezija: Poslednji apostrof Kerubina

Prosutim Nirnberškim noćima,uvenulim Jelisejskim poljima,poslednjim travnatim sagovima,obelodanjenim bolesnim darovima;guši se ovaj novi svet,gde biće uništeni poslednji najgrubljipčelinji cvet. Procvlog Azraelapustare gorki med;rekama demonskih moćiškrtošću poleta, zar će opet doći;– U kojoj će noćinjegova barka sada poći? Poslednji ružin zavet,milosrdno prekaljena savest;Kao suvo upleteno trnjesvešću Sina Prvenca,zaboravljenog nebeskog zdenca,večita je blistava krunapratnjom poslednje pesmesvih naših raštimanih struna,preklanih jaganjaca krvava runa;spaljenih pesama, prahom prekrivenih.Iverja sagorelih,nedomišljenih uzaludnih reči. – Zar nam treba opetsnaga podaničkog gneva;da spere sav taj bolesni besšto nam u očima slepilom seva.Sve ljudsko u nama mrešto se u stranputici pogleda…

Poezija: Blatnjavo srce

Ponosno koračamo svetom,dok upakovani opstajemo u kartonskoj kutiji.Mi smo ničiji, zato nam je vrat go. Vičemo na ulice,prenaseljene gradove ibesciljne države.Gledamo u bledi zračak sunca,sa spojenim šakama,molimo ga da zasija…Da nas obasja svetlušću vereu bolje sutra. Merdevinama se penjemo na Mesec.Tamo nas neće mrzeti.Bićemo novi izdanci poštenja.Praljudi bez predrasuda.Regruti pozitivnih misli. Na pločniku je osušena baraostavila oblik blatnjavog srca.Trenutak kasnije, bahati gospodin,u svečanom odelu,ostavio je trag svojih skupih kožnih cipela.Blatnjavo srce je postalo muljavi otisak.Ja sam ga video.Na kratko. Lepota je u oku. Foto: Pinterest Autor: Bojan Lojković

Poezija: Antihristkinja

Da nisi onda moje – kako si ga nazvala: otcjepljenjene potrebu za pronalaskom sebekoje s današnje tačke gledišta zrele žene mogu još samo uporediti sa separacionim strahom djetetamirisom tople mokraće –proglasila za krajnju i konačnu drskost nepopravljivog narcisa preko koje ne možeš da pređeš ovog puta mogla bi da vidiš kako poslije svih ovih godinaa mnogo ih je i mnogima brzog leta stižu na cilj i dalje potrebujem pola dana da se izmolim sakupitiustati iz krevetabarem dva usporena filma namotana oko duplih čarapa dugih gaća i vunenog prslukaod spoljnjeg svijeta…

Poezija: Pasjaluk

Pas je najbolji čovjeku. Zato vakat pasjim ne nazivaj, a pasjaluke ne radi.Ne zarad mene, no pasa radi. Njima ime kaljaš,a to ne valja.Jer, pas te samo ugrist’ može, pa tebi bijesnom možda i svoje bjesnilo prenijeti.I to bi bilo sve od psa koji ne valja. Čovjek ti naopak prvo izgrize utrobu bez ijednog poštenog ugriza,osmijehu grunt na licu oduzme,pa natenane skrši onu ideju što te zasvagda armirala: nadao si se.Čovjek ti naopak tako i do duše stigne razoružavajući te od života. Tada je smrt samo stvar tehnike. Zato ja,između…

Proza: Komandant vojske garave

Rodio se 1799. u Ražnju od oca Ivana Ražnjalije. Kao mali, Atanasije zvani Tasa, doselio se u lepu malu varoš na Belici, Jagodinu. Kao i svako dete, voleo je da provodi vreme na reci, pecajući ribu. Bio je prgave i preke naravi. Znao je ocu Ivanu da uzvrati svaku reč. Otac je razmišljao šta će od malog Tase ispasti. Umeo je i da se potuče i da dođe kući sav poderan i crven. Majka se brinula za njega i preispitivala svoju odluku o preseljenju u varoš na Belici. Tasa je…

Poezija: Kaži

Kaži – thank you!Iako to možda neće biti hvala,Jer riječi izgrađuju čovjeka, ne čovjek riječi,Kaži – volim te! I love you, iako to možda ne znači puno,Kaži mnogo, a prećuti samo ono što može da boli,Jer čovjek može da živi, samo ako nesebično voli.Kaži samo, kaži ,…Ne tražim uslove niti dajem ih,Samo hoću da izgovorim onu ljubav,Koja nikog povrijediti neće. Neću da radim ništa što kratko je, jer život je roman čijiKraj nećeš naći ni ispod mrtvog mora.Niko nas nije upozorio Kažem ti,Kraj svijeta je na kraju knjige.Ti znaš da…

Poezija: Razgovor u trbuhu

Od glava ostaju posečeni panjevina drugoj strani svetaizmiču klimava postoljaurezane linije se gomilajuucrtavaju mape ugašenih prašuma Sedimo na uglačanim stolicamapod okriljem jedne mutne perunikegolicam jednu po jednu naježenu dlaku Usta se pokrivaju modrim rukamai tišine nema u kućama Tokijasvaka je glavanapukla iznutra i ozebla Oštrica se budi u trbuhusamuraju ne sudi zabavao časti odlučuju onikoji sa sobom tiho razgovaraju Autor: Lazar Brajković Foto: Pinterest

Omaž običnom čoveku naše galaksije

Koji, vrednosno značajan, trenutak je prelomio da bude izrazito društven, verovatno ni sam ne bi znao da odabere. Da li je to bila brojčano mnogoljudna seoska porodica u čijoj je atmosferi, kao najmlađi član, rastao, pod moguće nekim neznatnim privilegijama koje najsitnijem detetu po pravilu pripadnu, ili su to bile radne akcije u kojima je s ponosom učestvovao, domovi u kojima je okružen sličnima sebi, gladnih znanja, stanovao, ili tek briga za čoveka, ma kog, ne samo svog bližnjeg, tek, uvek je bio dobro prihvaćen. Prihvatio je uzuse kojima ga…

Poezija: Mala moja nesigurnost

Kotrljam svoju nesigurnost po prašini.Izveo sam je u šetnju,da nakupi smrad.Možda joj to pomogne da se ostvari. Svaki put se nakostreši kad sretne odlučnost.Kad naleti na zatvorenost, ona je liže.Dobro se slaže i sa nezadovoljstvom,a na sigurnost reži.To je tako tipično za malu moju nesigurnost. Ona raste iz dana u dan.Vodim računa o njenom zdravlju.Hranim je samo zdravom sujetom.Zahvalana mi je za sve.Poslušna je i voli da se mazi.Samo nek ona živa, zdrava…i vesela bude. Autor: Bojan Lojković Foto: Pinterest

Poezija: U svim preostalim zemaljskim noćima

Zašto pišeš o sazvežđima davno progutanim;Svojom si večnošću kao lancima okovan,večitom tihom nadom prerezan.Zar te ne guši sav taj mulji svo to blato,što u duši svojoj nosišk’o breme neko preteško. Rađaš li sve te rečiu bolu svom skrivenom;Jadom samo, ili sudbinom prvenca,zanesenim lažima, roblju prodanog.Tihom, maglovitom pesmom uspavanih,zabludom gorkom podojenih. Pustinjom su tom, svi na ovom svetu hodili,u srcu odjeka gluvog prognaniod sebe i od drugih, kamenom blagosiljani.S litice bacani, ko pogane zveri,čeljusti razjapljenih.Urlicima svoje golgote ispraćeni,na gozbi strvina, beskrvno posluženih. Zar teška vesla tvoje moćne galije,nisu bar malo umorila…