Poezija: Dunjaluk oko mene

Uključim radio.Govore o povoljnostima u obilascima Europe.Cijena: sitnica.Uporedim s platama.Glava boli kolika je: sitnica. Promijenim stanicu.Ratni vojni invalidi potražuju više im puta obećano.Onaj đon – obraz što je obećao više nije na toj poziciji (napredovao),a onaj što jest, još nije obećao. Uključim TV. Operacije protiv starosti su postale potrebnije od onih koje otklanjaju bolest.Otrov pod kožom* je, kako vidim, traženiji i skuplji nego lijek. Klik. Funkcije potkraj marta, nimalo ubjedljivo,dogovaraju isplatu novembarske zarade napaćenim proleterima.Bez zbrke, strke i srkleta.Uz besplatne sokove, kafu, čaj i mineralnu. I kompletan ručak za 2.75…

Proza: Junakinja doba svog

Vukmanovac je malo levačko selo u kom sam 1882. rođena. Do Drugog srpskog ustanka moje selo se nalazilo u sastavu Osmanskog carstva. Nakon toga, Vukmanovac ulazi u sastav Kneževine Srbije i pripada Jagodinskoj nahiji. Pričao mi je otac da u njemu gotovo samo Srba bilo otkako on pamti. Ta godina je bila značajna po mnogo čemu. Volela sam da slušam kako mi otac govori da je 1882. knez Milan postao kralj. Pitala sam se kasnije mnogo puta ima li simbolike u godini mog rođenja i krunisanja srpskog kralja. Te godine…

Poezija: Gumene bombone kiselog ukusa

Čovek bez odgovora koračapo gumenim bombonama kiselog ukusa.Slepi psi pevaju zaboravljene pesmeMačke zavijaju piskavim glasomskačući sa visoke zgrade, bez padobrana.Žele-zeka nosi bejzbol palicu radi sigurnostisvojih potomaka. Kada bih pomislio da drvo ne postojiza mene više ne bi bilo mesta u šumipunoj kišobrana. Sloboda stvaraoca je mikro-kosmosu džungli isprepletenih mislikoje prave kratke spojeve opasne po okolinua zdrave za ljudski um. Kako si?Odlično…Ma, sjajno sam.Kako si?Dobro sam…sve je kako treba.Kako si?Onako…nekako sam prazan,ravnodušan prema svemuKako si?Nisam dobro…upao sam u rupu iz koje se teško vadi…Još uvek padam. Autor: Bojan Lojković Foto: Pinterest

Poezija: Ko voda

Letjela si mi po leđima,lakirala usne umjesto noktijupljujući u šaku,ko ptičurina. Po rebrima mojim tražila boju svoje pjesme,ko da voda novina može biti.Pod pritiskom svih bijelih zabluda,istraživala si mi šake da slučajno na njima nešto novo ne piše.Pod tvojim krilom dosanjah nebo.Na kraju svega, na početku krajamahnula si mi, i počela da tečeš baš ko da voda si. Oko, čije li si sad oko?Moje, tvoje, naše?Svemira ili nemira?Koga sad gledaš, čije li te suze plaše? Autorka: Nada Matović Foto: Pinterest

Proza: Triput po srpski

Na Dušanovcu sam oko osam i trideset ušao u tridesetjedinicu i progurao se u prednji deo autobusa.  Ponedelјkom obično siđem kod Beograđanke, pređem na drugu stranu ulice, svratim u banku, onda polako odem do firme. Isti ritual skoro dvadeset godina.  Kad je gužva u busu, a obično jeste, pazim da me neko ne odžepari ili ne očepi po prstima.  Tako, motreći na svoje sugrađane, primetio sam kako sve više njih krene da se krsti kada prolazimo pored Hrama Svetog Save! Isto tako, prošlog meseca sam u par navrata prošao tramvajem…

Proza: Dnevnik jedne Jagodine

Bistro oktobarsko sunce isijava nad Juhorom. Budi se svaka grana već smrznutog drveća . Stari carigradski drum spava. Subota je. Spava stari put i čeka da neko prođe drumom. Vekovima je stari vojni put dve lepotice – Singidunum večni i Carigrad neumorni. Spajao je dve metropole, a prolazio je baš kroz odaje stare Jagodine. Duga je prošlost varoši jagodinske. Večni antički grad je izrastao u grad u koji su svraćali putnici namernici i pisali o njemu u svojim putopisima. Morava je vekovima ležala pored stare prijateljice Jagodine. Hranila je i…

Poezija: Igla, konac i ploča

Preskačem titule koje mi pripadajugrabim za porazima određujući krahkonce zašivam na pogrešnom mestutabani me svrbe poput išibanih leđa Dovršio bih poneku bitnu stvarsa početka svitanjatrudeći se da nas ne ugušim Sanjam da ću se vratiti boljii ne vidim da sam usput izgubio vidu viru spokoj u mašti rovašuspavan uz pokvarenu pločui iglu koja pogađa promašene tonove Autor: Lazar Brajković Foto: Pinterest

Poezija: Mrvice hleba

Disko kugla je ućutkanau mrklom mraku gustom kao smola.Moje noge polivene lavomne mogu ni napred – ni nazadU svojoj postelji Bog pravi mozaik svetaod mrvica hleba, dok jede čajnu kobasicu Odeven svojom nesigurnošću ja puzimka oslobođenju straha od neuspehaPravim beskonačne krugove u kružnom tokunezadovoljstvaStrela preživljavanja pogodila me je u leđa.Trnem od konstantnog bola Odsutan sam…Odlutao sam na neko bolje mestoTamo gde me primećujuGde mi ne treba dugme za uzbunu,ni pištolj ispod kreveta. Leševi mi pričaju o trijumfima prošlostiSavetuju me da je odustajanje jedina opcijaGrobno mesto je zauzetoNi tu ne mogu…

Poezija: Zaborav

ja ne pišem više o tebijer stvarno ne bi’da udišem teške prašine talog koji je preko godina paoi pocijepaoza pretres ovih sjećanja nalog ja ne pratim korake tvojekošulja bojeni poznat parfem prestižne vrste ja ne pamtim datume važneni riječi snažnepozivni broj, ni male prste ja ti više ne govorim imei ove rimesamo su trzaj napukle kosti koja zaboli kad sluti kišei nikad višene zaraste u cjelosti Autorka: Željka Vračević BIOGRAFIJA Željka Vračević je rođena 22. 9. 1991. godine u Prnjavoru. Osnovnu školu je pohađala u Gornjim Smrtićima, srednju Gimnaziju u…

Poezija: Cepanje straha; Poslednjim Amazonkama; Volela bih da se volim

CEPANJE STRAHA koračamobećala sam sebiod svake kapi krviiz tabanajedna grobnicaza sliku iz prošlosti koračamdok zemlja podrhtavau nemilosti koračamda stignemna ivicu tvog svetagde je ništa i stižemda vidim odrazzalazećeg suncana vodikoja se probijaizmeđu dve stene. POSLEDNJIM AMAZONKAMA Vama,za koje se ne zna,o kojima se ćuti,koje niste navikleda kažete kako steslušajući druge,deleći savete,nesebično pomažući,dajući reč… Vama,što ste same decu dizale,u ognju samoće umiralei iz pepela se ponovo rađale,da niko ne vidi… Vama,bezdetnima, iz raja izgnanima,u ljubavi nespretnima,robinjama principai sopstvenih zabluda… Vama,satkanima od snova,smernosti okova,odanosti i gordosti… Još uvek pripada ceo svet! VOLELA…