Julka je bila domaćica koja se rado udala, ne svojom voljom već su je njeni odveli u nepoznatu kuću Aleksića iz Jagodine i tamo ostavili. Prvi svetski rat samo što se završio. Sve se još pušilo na vrelu krv koja je izbijala iz zemlje. Udala se za Marka, koji je bio visok i lep, kako je njena majka zborila, stasitiji od nje. Marko je bio u ratu, samo što se vratio sa Solunskog fronta. Lepota i stas behu načeti olovom nemačkih vojnika nedaleko od Soluna . Ostao je bez leve noge. Nije mu značilo ništa što mu je lice ostalo netaknuto kad nije mogao da radi na njivi.
Voleo je Marko da ore, da vodi volove, da sadi i okopava kukuruze po rodnoj Trnavi. Vukao je ono malo što je ostalo od desne noge i hramao po selu, samo da bi ga ljudi videli da je on i dalje sposoban za rad i život. Voleo je ujutru da svrati na po jednu časšicu domaće rakije kod komšije Rančića, dve kuće od njega. Posedeo bi malo i čim bi ga živac uhvatio, ustajao bi držeći se za drvenu tojagu, podbočivši se na neki sto i odlazio. Odlazio bi u obližnji jabukar, prepun rodnih jabuka koje je on zasadio. Seo bi između dva drveta i gledao u nebo. Suza bi nakvasila njegovo neobrijano lice i ulazila u usta. Plakao je smao kada je bio sam. Niko ga nije video da je suzu pustio. I neće ga videti. On je Marko Aleksić, redov sa Solunskog fronta, pa neće valjda cmizdreti za parčetom otkinulog mesa.
Suza bi ulazila sve dublje i klizila niz njegovo duvanom osušeno grlo i ulazila dublje dok ne bi pokvasila i njegovo ranjeno srce. Kad bi ga žacnulo oko srca, tek tada bi ustajao i odlazio kući . Svaki put kad bi ga zabolela duša, dolazio bi ovde izjadao svoje muke jabukama i vraćao se kući, praveći se da je život krenuo dalje. Julka bi ga čekala, zabrinuta, vrteći glavom i negodujući jer ga nema dva sata.
“Gde si dosad, ubio te Bog, da te ne ubije?“- jaukala bi kao neka prebijena mačka.
“Gde sam, gde sam, pa tu sam, vrzmao sam se oko goveda, gde ću da budem, ženo luda?“ – uzvraćao bi Marko, praveći se da se zamajao oko stoke.
“Ima šta da se je, spremila si nešto, il jok ?“ – pravio se Marko da je sve kako treba.
“Ima mrsna pogača, sira i suvo meso, a ima i crni lukac tamo u ćupče, pa uzimaj “- negodovala bi Julka.
Marko bi uzeo plehani tanjir , vruću pogaču lomio na pola i jeo dok ga je nešto žarilo i peklo oko srca. Nije bila Julka žena kojoj je mogao da se izjada. Odmah bi ga grdila, kao da je malo dete. Nije razumela njegovu bol, ili se pravila da ne razume. Posle jela, Marko je sebe naterao da utone u podnevni san samo da dan što pre prođe. San bi odmah nailazio i ista žena bi se pojavljivala njemu u snu. Žena paunica je dolazila svakog podneva i svake noći Marku na počinak. Lepota od devojke, sa zlatnom kosom do zemlje, golih grudi i bez odeće sa paunovim repom pozadi i pričala mu priče. Tog dana počela je priču o zakopanom kovčegu dede Miluna koji je ležao zatrpan u jabukaru.
“Idi, Marko, otkopaj ga, ne spavaj po danu, otkopaj kovčeg, između dve jabuke i uzmi blago koje ti pripada“ – zborila bi žena paunica.
Marko se sav znojav budio, brišući levom rukom mokro čelo. Dohvatao bi Julkinu staru kecelju , zakačenu iznad glave, pa se brisao po grudima i stomaku ispod vunenog prsluka koji mu je majka plela.
“ O svi sveci, i sveti Nikola krsni “- Marko je dolazio sebi.
Nije bilo prvi put da mu žena paunica nailazi u san. Ovog podneva san je bio tako stvaran, da je Marko , nakon što je obrisao čelo i grudi , ustao i pogledao svoj izbezumljeni lik u staklo prozora. Kosa mu je bila raščupana i mokra, a grudi se nadimale od uzbuđenja. Otišao je iza kuće, uzeo ašov i lopatu i krenuo ka jabukaru iz kog je došao pre tri sata. Išao je brzim hitrim korakom , vukući patrljak od isečene noge . Hodao je kao u najboljim danima. Hodao je kao da je momak koji kreće u prosidbu. Jurio je kao dečak koji viče na svoje ovce , koje ga ne slušaju. Hitao je kao mladoženja mladi posle svadbe. Došao je do mesta na koji ga je navela žena paunca iz sna. Počeo je da kopa i rovari ašovom i mislio je u sebi da je sreća te je zemlja meka posle kiše, pa može da otkopava. Čuo je glas svoje Julke u glavi kako ga nesrećnog kune i proklinje. Iskopao je rupu , a onda je počeo svojim šakama koje su podsećale na staru lopatu da razdvaja zemlju od lišća. Prekopavao je prstima dok nije osetio kako mu se zemlja zabija u meso i nokte. Odjednom je čuo neki glas iz iskopane jaruge.
“O Marko, ne kopaj rupe, ne lomi prstenje “- odjekivao je glas.
“Kakvo prstenje ja nemam prstenje “ – odgovarao bi glasu.
“O more , Marko, ne lomi mi kosti davno zakopane i prstenje na rukama “ – čuo se eho.
Marku se voda sa lica slivala ali nije prestajao da muva po mokroj zemlji. Odjednom je napipao nešto što je ličilo na tvrdi drveni predmet. Mora da je kovčeg sa blagom, kao što je rekla žena paunica – mislio je. Odjednom je izvukao malu lobanju, čije su rupe na očima buljile u njega. Preplašeno je bacio stvar koju je izvukao.
“Šta je ovo, sunce ti kalajisano?!“- opsovao je tiho, gotovo u sebi.
Kopao je i dalje i vadio kost po kost. Kovčega nije bilo, samo je sakupljao kosti koje je vadio iz zemlje. Ponavljao je u sebi istu rečenicu. “ Šta je ovo, Boga mu božijega “- neprestano je uzvikivao . Kad više nije bilo ničega , Marko je seo pored izvađenih kostiju. Gledao je dugo i nepomično. Ništa mu nije bilo jasno. Žena paunica mu je rekla da će naći kovčeg a ne mrtvog čoveka. “Ovo mora da su koske od nekoga Nemca “- mislio je grizući kraj usana. Toliko je stiskao zubima usne da je osetio kako jede sebe . Gutao je pljuvačku i oblizivao usta natopljena znojem. Sakupio je sve kosti u gunj koji je nosio. Privezao ga krpom koju je imao kod sebe. Krenuo je sa njima ka seoskom groblju. Došao je do groba svog dede Miluna. Spustio je gunj sa kostima i otkopao jednu raku odmah pokraj dede. Spustio je kosti nekog nepoznatog junaka kraj njega.
„Uh, sunce ti modro“ – dolazio je polako sebi. Smiraj dana je polako i nenametljivo nailazio. Sunca ni na vidiku… Samo pokoji oblak proleteo nebom… Marko je zatrpao sve , uzeo motiku i ašov i krenuo kući. Sigurno je Julka sad psovala što ga nema. “Gadna je to veštica, gad jedan “ – mislio je .
Nije osećao ništa. Hodao je pravo kao u najboljim danima dečaštva i mladalaštva. Ona zdrava noga ga “ič“ nije bolela. Ona otkinuta kao da nije ni bila tu. Vraćao se polako kući. Čuo je Julku još odulazne tarabe.
“Gde li je nesrećnik, krsnu li mu slavu “ – vikala je žena.
“Gad jedan, gadna li žena “ – ponavljao je u sebi.
Marko je ušao u kuću , a Julka je ponavljala psovku za psovkom.
“Pa šta vičeš, o ženo Božija ?“ – upita je Marko.
“Pa vičem, tražim te, nesrećo “ – reče Julka. – “Tražim te da ti kažem, trudna sam, nesrećo… Dobićemo dete.“
Julka je zastala na kratko i suza joj se skotrljala niz lice. Marko je gledao u nju netremice. Dobiće dete, sina ili kćer, naslednika kuće Aleksića. Nije mogao da veruje. Pomislio je samo jedno – ko dobro uradi, dobro mu se vrati.
“Hvala, gospodarice sa paunovim repom “ – prošaptao je kroz zube tiho.
“Šta reče“ – upita Julka.
“Ništa, ništa, rekoh da sam mnogo, mnogo srećan…“
Foto: Pinterest
Autorka: Marija Aleksić
