Vraćam se s posla sinoć onako blago umorna, svraćam u Maksi. Samo za šampon. Treba kosu da operem, a ostala bez sredstava. Upadam na brzinu. Gledam šta je na akciji, gledam koji preparat šta radi. Sve neke čudotvorne formule, a ja ne mogu da se setim koja je od njih bila najčudotvornija. Ovu Šaumu neću više da koristim, jer znam da sam je jednom stavila i svi su bili u mom redu. Ovaj SOS riper sam probala u formi regeneratora i nije bio loš. A i na akciji je. Njega…
Pada ceo dan. Nije provala oblaka, jer ona ne bi ni bila pogodna za ovo doba godine, a za ovo njezino doba je odveć toplo. Pada ona tonja, dosadna, uporna, mokra. Pada od jutros. Treba otići po cigare. Po ovakvom vremenu čovek može samo da sedi i puši. Ako ima šta. Ne mogu da obuvam čizme. Već je toplo i žuljaju na lagane čarape – ići ću u platnenim patikama. Valjda neću smočiti noge. Ići ću polako, na prstima, izbegavajući bare. Ipak ne pada jako. Na ulici nikog. Prozori redom…
Svi ljudi po naravi teže znanju. To je rekao Aristotel, poznat kao jedna od onih sedih, namrštenih i nadasve mudrih glava, pa zašto mu ne bismo verovali? Ovoj tezi u prilog ide i pogled na celokupnu civilizaciju. Da ta nezaustavljiva težnja za saznanjem nije fakt sveukupne ljudske egzistencije, ne bismo imali naučni progres, filozofiju, modernu tehnologiju i reality show. Naročito ovo poslednje. Moja baba, kao jedno inteligentno, a samim tim, po Aristotelovoj definiciji, znanja žedno iliti radoznalo biće; imala je naviku da po ceo bogovetni dan sedi na pendžeru i…
Pitam se šta se desilo sa skraćenicama. Nekada se jasno i definitvno znalo šta koja znači, bile su univerzalne. Znalo se šta je JUS, šta je PS a šta PMS. Sad odjednom svaka supkultura, da ne kažem fela ima svoje tumačenje, svi nešto drugo podrazumevaju. Eto na primer, kuvari. Jeste, jeste, oni što dominirju našim životima, malim ekranima i video sadržajima – pa misle svi razumeju njihov vokabular. Ja ih pola ne razumem, ili makar ne razumem zašto se krem čorba odjednom zove potaž, a pirinač rižoto. O sufleima, miso…
Moj komšija Đura otišao pre dve godine za Nemačku. Ima pedesetak godina, živeo je sa majkom, ženio se nije, radio u fabrici nešto oko nekih metala. Možda je vario, možda zatezao šrafove. Zanimljivo svakako nije bilo, čim je batalio posao i otšao da vozi hladnjaču. A možda je otišao i zbog para. Majka mu se upokojila malo pre odlaska, pa je možda je to i čekao, da ga više ništa ne vezuje kuću. A u dvorištu je ostavio Žuću.Žuća se rodio davno, niko iz komšiluka nije siguran koliko je imao…
