Dobra književnost rađa se u procesu, bez ikakve kontrole, kao magija neponovljivosti.
Svevremenost je odlika velike književnosti. Postoji hiljadu razloga inkubacije i samo jedan razlog pojavljivanja: život jezika koji nije moguće zaustaviti odlaganjem.
„Uzaludno“ bludni sin organske književne porodice kojoj pripada.
Kad novinar ne obajvi tekst koji je naumio on sve dok ga ne završi ima vernog ali smarajućeg pratioca.Muka živa,a često i više od toga pogotovo kad ništa ne zavisi od njega.
Desilo se u slučaju mene i pisca Đorđa D.Sibinovića. Kad je Sibinović krenuo sa svojom tilogijom prvo roman „Pogrešno“ (Agora 2016.),pa „Nizvodno“ 2018.takođe Agora “i tada „najavio treći „Uzaludno“ koji je evo sve do dana današnjega čekao svoje vreme spremao sam se za ovaj završni „udarac“.Iskreno odavno sam mislio da je to bilo uzaludno, ali „Uzaludno“ se pojavilo.
Znajući da u romanu na scenama ljubavi „žive“ razni likovi kroz sve starosne dobi i strukture od najranije do najkasnije faze i da pokazuju svoj unutrašnji potencijal, i naravno da izazivaju posebnu napetost na sceni čekao sam eto skoro pa deset godina da vidim kako će „Uzaludno“da se uspešno poveže i prati uspeh prethodna dva brata iz najavljene trilogije.
Gledam ovu „plavu pticu“ „Uzaludno“ za koju pisac Đorđe D. Sibinović kaže „ja mnogo volim roman „Uzaludno“ i pomišljam da nam takva ljubav,a nije mu prva već je više od dvadeset objavnjenih knjiga,po ko zna koji put govori da prave vrednosti nikad ne prolaze samo ih treba čuvati(u današnje vreme to bi značilo onako kako to narod slikovtio kaže „kao malo vode na dlanu“ i istovremeno razmišljam da je Sibinović, a on to ume,i u ovaj roman utkao više nego što bi se očekivalo. Bio sam ubeđen u to i dok ga nisam pročitao, a tek posle toga sam siguran u to i znam da nema mesta mome čuđenju odakle romanima tolika izdržljivost. Slučaj romana „Uzaludno“je još fascinantniji-nosi poruku napisanu pre deset godina a svežu kao tek ubrana jabuka. O piscu da i ne razmišljam. Jer od kad je „Uzaludno“ napisano tu negde u to vreme , Sibinović je napisao romane: „Roditelji“(Službeni glasnik 2019),(„Plač mačke božije“ (Sl.Glasnik 2021.),„Mandat“,(Dosije studio 2023),kratke priče „Intezitet“….knjige: „Između didaskalija“ (Dosije studio 2020.)„Loše strane stvari“ (Dosije studio -2021.),…uz 5 CD albuma u kojima je i kompozitor ….bilo je izvesno da autor ima dobar razlog da tako dugo čeka da „Uzaljudno“ ne ostane uzalud napisano.
Zapravo to hoću i da ga pitam,da objasni čitaocima šta i ko upravlja piscem dok u njemu vri neobjavljen a napisan roman? Ko je taj ko bira vreme kada će roman da se pojavi? Mnogi pisci će to objasniti lošim odnosom izdavača,nedostatkom materijalnih sredstava za izdavanje knjiga,ali u ovom slučaju to nije slučaj. A šta je zapravo pravi razlog? Zašto je „Uzaludno“ izabralo baš ovo vreme?
-Piscem upravlja rezultanta sila nagona pisanja, snage motiva, dramaturškog okvira fabule i nepredvidive logike razvoja sižejnih razrešenja. Zapravo, sveta tajna pisanja staje u pretvaranje identiteta autora, pripovednih postupaka i živog učešća književnih elemenata u neobjašnjiv rezultat. Najsigurniji razlog da pisac ponovi zadatak je do detalja ostvarena početna namera. Dobra književnost rađa se u procesu, bez ikakve kontrole, kao magija neponovljivosti. Sve drugo je reportaža, stilski korektan opis stvarnosti ili ogledna konstrukcija. Književnost je živa zato što se otima tvorcu, zato što pokazuje karakter u nastajanju i bira jedini put: svoj put. Drugačije umire pre rođenja ili ostaje u eksperimentalnom praktikumu. Delo napušta autora poslednjim interpukcijskim znakom a pred čitaoca izlazi u epohalnim okolnostima. Crnjanski je uništio najveći deo spisa Dnevnika o Čarnojeviću. Otaje nam samo da zamišljamo šta smo sve izgubili pošto je objavljeni ostatak jedno od najvećih dela književnosti svih vremena. Istovremenost nije deo izuzetnosti. Svevremenost je odlika velike književnosti. Postoji hiljadu razloga inkubacije i samo jedan razlog pojavljivanja: život jezika koji nije moguće zaustaviti odlaganjem. Roman Uzaludno zaključuje trilogiju Pogrešno o dvadesetom veku. Pokušao sam da tematizujem tri velika procesa unutar kojih su u tom najosobenijem periodu ljudskog trajanja propadali subjekt, epoha i tradicionalistički shvaćena hrišćanska ljubav. Svi romani iz trilogije napisani su u prvoj četvrtini sledećeg veka, dakle sa pristojne distance, moje iskustvo realnog učešća još uvek pretežno pripada dvadesetom veku a moje namere da svedočim oslonjene su na nedostižnost istine i obavezu izjašnjavanja. Uzaludno je roman koji je najduže čekao susret sa čitaocima. Izdržao je sva moja podozrenja, sumnje i dileme. Pobedio me je. I stigao pred čitaoce kao bludni sin organske književne porodice kojoj pripada, u kojoj je nastao i koja ga je strpljivo sačekala.
Sve to nameće još jedno pitanje . Kako je i da li je to samo utisak ili stvarnost, da je Sibinović uspeo da kod čitaoca privrženih čarima koje im on nudi,(a ponuda nije obavezujuća) bude „garancija dobre ponude“? Traže,ga slušaju ga na radio talasima. Prisutan je na Jutub kanalima. Šta drugo pomisliti nego da im je omogućio da u njegovoj umetnosti pronađu sebe?Da li grešim?
Ko voli umetnost ne treba nikada da upozna umetnike
-Pitanje je na pogrešnoj adresi. Moje je da radim i da bez straha i sujete predajem plodove rada onima kojima oni pripadaju. Pažnja hrabri ali i obavezuje. Kritika pomaže ali i razvrstava: dobronamerne u trajne saputnike, zlonamerne u tužno razdružene. Epoha u kojoj živimo samo je prividno otvorena. Dostupnost izvan kriterijuma, vidljivost u horizontalnoj bezobalnosti pružila nam je najviše što može: površnost i nedostatak objektivne proverljivosti. Iluzija široke demokratizacije javnog prostora ohrabrila je mediokritete i skribomane, stručnjake opšte prakse, da korišćenjem društvenih mreža proizvode nekontrolisane nalete trivijalnog narcizma i tragičnog škarta u nepokolebljivom poverenju da je došlo njihovih pet minuta. Takva demokratizacija nije probila elitističke strukture i nije iznedrila ni jednog jedinog autora kojeg je moguće uporediti sa autorima koji su do kanonizacije dolazili gazeći trnje. Učešće u javnom prostoru, u najšire shvaćenom pojmu kulturnog obrasca, uvek je pitanje pritiska pozitivne zbilje. Ne mogu da biram kanale dosptupnosti čitaocima, gledaocima, slušaocima… Delim sudbinu vremena u kojem živim i oblicima u kojima je moguće predstaviti svoj rad.
Da li je to potpuno ostvarenje umetničkog dela? I da li činjenica, kao u Vašem slučaju, da Vas prepoznaju po nazivima Vaših romana više nego po pominjanju Vašeg imena i prezimena znači da je to taj,reklo bi se, priželjkivani „status“ kada su autor i njegova publika prešli iz uobičajene distance pisac –čitaoci i time nam privid učinili stvarnim jer su baš zbog tog pronalaženja sebe ili osećanja sličnih osećanjima piščevih glavnih junaka već u fazi stapanja u isto?
-Suštinska stvar je razdvajanje ličnosti autora od sadržine njegovog dela. Živeći čitavog života sa bližnjima ili sa izabranim partnerima nismo sigurni da smo ih upoznali. Javnost ne može nikada upoznati autora nekog umetničkog dela koliko god puta da ga pročita, vidi ili sasluša. Ona prima senzacije dostupnosti ili tek deliće nečije ličnosti. Javnost je gladna znatiželje. Upoznati autora je iluzija spektakla učešća u tuđem životu. Ko voli umetnost ne treba nikada da upozna umetnike. Ljudi koji u delu traže odložene ispovesti autora ne vole književnost, umetnost, oni popunjavaju pukotine sopstvenih ličnosti tražeći u umetničkim sadržajima utehu ili iskupljenje za lične promašaje, nerazumevajući da Sofokle nije obljubio majku da bi napisao Edipa niti je Dostojevski ubio babu da bi napisao Zločin i kaznu. Presrećan sam ako je istina to što kažete da ljudi znaju nazive mojih knjiga a da ne znaju moje ime.
Ima naravno i mišljenja da se „percipiranje književnog dela u savremenom svetu“pomerilo na popriličnu udaljenost od čitaoca, da je bliskost o kojoj pričamo ugrožena pritiskom informacionih tehnika ,raznih reproduktivnih mogućnosti u stvaralaštvu,često i manje vrednih pominjanja loših i zlonamernih sadržaja pod formom umetničke vrednosti. Potencijalni čitaoci i sledbenici pravih vrednosti su zatrpani sadržajima koji izazivaju nadražaj ali ne i kvalitetan doživljaj iz umetničkog dela. Umetnicima i stvaraocima je time otežan put do njih. Stiče se utisak da su čitaoci jednostavno gomilom bezvrednih sadržaja, ali ipak jakih trendova, zarobljeni. Da li to znači da su postali robovi svojih želja i potrebe da uživaju u pravim vrednostima? Da li im je uskraćena mogućnost za doživljaj književnog dela u punoj formi?Recimo i onaj najmanji a najlepši kada vas roman uhvati za ruku i odovede u krevet, a tamo san svestan da je izgubio svoje mesto i traži ga, a roman zove na još. I tako sve do svitanja i buđenja sa knjigom u ruci.
-Teško mi je da odgovorim na ovo pitanje jer bih apriori sebe razvrstao u grupu autora koji pišu vredne knjige naspram drugih čije knjige to nisu. Načelno, mogu da se složim sa iznetim zapažanjem koje se nadovezuje na prethodni odgovor. Mislim da je uvek bilo niskog žanra u svim umetnostima ali to nije smetalo epohama da iznedre prave vrednosti. Društveni odnosi su složeni i sačinjeni od različitih fenomena, sudara moći, interesa, pritisaka… Priča o Mocartu i Salijeriju ali i o Siranu imaju učinak savršenog simboličkog transfera na dolazeće epohe unutar kojih se događaju senzacionalistički ispadi prečica koje zauzimaju javni prostor i forsiraju ljude koji ih slede puni poverenja u njihovu prazninu. Do sada je svaka epoha kanonizovala vrednosti koje su opstale u novim proverama. Nas to danas pogađa, ali tako je uvek bilo.
Draže mi je da živim u nečijem srcu nego na nekom spisku laureata.
Koliko je to i da li je pomenutim a isčezlim slikama književnost danas dospela u nemoguću misiju svoga iskazivanja u meri i obimu kakav bi bio poželjan? Da li svest o tome, da je dopreti do pravog čitaoca teška misija, utiče i na stvaraoca? Možda čak i da izazove apstinenciju, kod pisca pogotovo?!
-Književnost je zajednica vrednosti. To nije moguće. Ako vam se od aktuelne produkcije ništa ne dopada, čitaćete klasike. Ljudi pišu. Bez obzira što je danas tržište zamenilo tumače i cenzore, zajednici vrednosti pridružiće se samo ona dela čija vrednost izdrži proveru vremena. Znate kako se kaže: menjam sto čitalaca danas za jednog čitaoca za sto godina! Istina je da ljudi žive u svom vremenu koje pretežno dizajniraju aktuelni standardi, ali ljudi su isti, osećanja su ista, povodi su isti. Menja se osetljivost nadražaja, a ne osećajnost bića! Aktuelnost ne menja prirodu stvari. Sasvim je jasno da je danas moguće izdati brata preko aplikacije, ali to ostaje ista ona izdaja zbog koje se nekada danima jahalo kroz neprohodne prostore divljine.
Sa druge strane u slučaju Vašeg stvaralačklog rada nailazimo upravo na obrnuta zapažanja i ocenu: da Vaša dela obezbeđuju na početku pomenuto stapanje potreba i osećanja čitaoca sa stvaralaštvom Vaših dela. Kako Vi to doživljavate? I vidite?
-Postoje različiti tipovi valorizacije. Kao i recepcije. Snagu i uverenja stabilizuju mi i nadahnjuju čitaoci koji mi se direktno obraćaju izvan standardnih procedura prezentacije i tumačenja dela. Činjenica da je neko imao i održao potrebu da mi se obrati posle čitanja mojih knjiga, za mene predstavlja krajnju potvrdu razloga da i dalje pišem. Takvi kontakti ne mogu se pretvoriti u vidljive javne učinke rangiranja ali oni predstavljaju naveće priznanje i nagrade. Imao sam sreću da ostvarim mnoštvo kontakata sa čitaocima izvan organizovanog i kontrolisanog dijaloga, više od toga, doživeo sam da u slobodnoj inicijativi i organizaciji, čitaoci mojih knjiga organizju druženja na koja su me pozivali. Teško je opisati takve trenutke a ne skliznuti u patetiku. Kultura jednog vremena probija opis koji ostaje u akademskim formatima svedočenja o njemu. Zato je istina o nekom vremenu nedostižna u zabeleženim činjenicama i moguća u umetnosti. Draže mi je da živim u nečijem srcu nego na nekom spisku laureata.
Da li prelazak romana „Uzaludno“ iz vremenske zone skoro trajnog čekanja u fazu ovovremene, gore pomenute, opasnosti nosi neku poruku koji ste čuvali? Npr. da ste se, obzirom na stanje u sve gorem i za romane neizvesnijem čitalačkom prostoru plašili pomenutog stanja, pa da ranije puštanje romana „Uzaludno“ u život bude istinski uzalduno?! Ili je možda baš ovaj momenat, u vreme u kome su čitaoci zarobljeni drugim sadržajima gubljenjem volje za druženjem sa književnim delima, bio prilika suprotna pomenutoj? Meni je ,osim ako nema drugih razloga ,veoma simpatičan i drag taj potez jer tim rizikom da vreme za romane tek može da bude još teže ,pa i poruka može da bude da se prave vrednosti ne predaju tako lako! Sve to ima posebnu draž. A gde bi roman bez toga?! I neodoljivo podseća ,dozvolićete bez uvrede, na fazu kroz koju smo kao deca prirodno prolazili kada smo dokazivali koliko možemo i koliko vredimo.
-Izbor tematizacije mora da prihvati rizike predrasuda i stereotipija. Svako od nas misli da besprekorno zna šta je ljubav. I niko ne dozvoljava da je možda pogrešio. Kada je tema ljubav to mi se čini razumljivijim u odnosu na druge, ne manje važne teme, jer je čovek biće večno željno ljubavi. Takva ontološka pozicija lako vodi u zaključak da između ličnih potreba, težnji i ideja o ljubavi i ljubavi ne postoji nikakva razlika. Uz ono: vidiš trn u oku mom i ne vidiš balvan u oku svom, svaka tematizacija ljubavi aktivira nužna grupisanja utisaka i čitalaca: istomišljenici su heroji, neistomišljenici bludnici; ono što je meni dobro, mora biti da je dobro i drugima… I tako dalje. Brižnici i čuvari ljubavi ne pogledaju prilike u sopstvenom domu pre nego što se obruše na opisani sadržaj koji razotkriva istinu o komšiluku. Zato je Uzaludno u povišenom riziku široke osude brižnika. Govoriti i pisati istinu, bez obzira na lično učešće ili stav o napisanom, najsiguniji je put do prezira sredine i vremena. Da sam razmišljao o tome, nikada ne bih ni počinjao da pišem taj roman. Spreman sam za rafalnu paljbu. Ja nisam šef marketinga junaka iz romana niti moralni sudija likova iz svakodnevice koji su našli mesto u fabuli Uzaludnog.
Koliko znam roman „Uzaludno“ je na internet knjižarama („Knjiga knjiga“,“Službeni glasnik“, „Delfi…) jedinstveno najavljen „kao jedna poetička i fatumska izvesnost porodične sage Đorđa Sibinovića koja se zaokružuje događajima i sudbinama iz ovog romana. Neposredno i otvoreno, književno dinamično i uverljivo, pred očima čitaoca iskrsavaju autentični likovi i sudbine, bolno stvarni i stvarnosno uzaludni. Prepoznatljivi u posrtanju i nespretni u emocijama, oni su istinski junaci naše kolektivne sudbine.”
Sama ta činjenica mi daje za pravo da pomislim da je „Uzalduno“ jedna daleko veća poruka od one koju ja ovde mogu ovako nagađati ,kao npr. da ste ga, ružno rečeno „bacili“ u vatru vremena da se dokaže i pokaže. Jer on nudi druge vrednosti. Šta pisac misli o sebi i o njemu a da ne bude uzalduno ?
-Ne postoji čovek koji je ikada živeo na ovom Svetu a da bar u jednoj sekundi života nije pomislio da je on uzaludan ili da su napori da se život preživi uzaludni. Možda zvuči odveć Heraklitovski, ali, već ta pozicija uzaludnosti dokazuje samosvest i opravdava učinjeni napor, sve i da je zaista bio uzaludan. Jezik je brana jednako koliko i osuda a samosažaljivost reakcija na akciju malodušnosti koja opet kruži oko svake kuće u kojoj žive ljudi, i čeka trenutak neuspeha, kolebanja, da kao nezvan gost zakuca na vrata. Rizikujući da me hrišćani ne pročitaju, smatram suočavanje sa istinom o sebi važnijim dometom nego pokajanje koje je u navećem broju slučajeva motivisano željom za spasenjem nego realnom namerom promene ponašanja. Zato što isti ljudi iznova isto greše. Pisao sam Uzaludno da bih raskrčio put samospoznaje a ne pokajanja. Uzaludno je bilo teško pisati i napisati, još teže ga je čitati i pročitati.
Koliko i da li roman „Uzaludno“ nosi teret uspeha prethodnih romana koji su imali fantastične tiraže i izdanja i na stranim jezicima?
U književnosti nema uspeha, samo čitanja. I pamćenja.
Eto pričali smo i o piscu i o čitaocima.Nešto se tu ipak menja . Izgleda na gore! A „Uzaludno“ uprko, svemu obećava?! Može li kada , kako i koliko promena načina života uticati na promene vrednosti književnog dela? „Uzaludno“napisano pre deset gdoina a sve što se dešava današnje je?!
-Danas ga ne bih napisao. Ali, pročitao sam ga kao čovek koji je preživeo veliku i duboku tugu.
Ovim tesktom i slikom počeli smo 2025.godinu.Napisali ste :
Život je lep kao jabuka. Čak i kada nam dopadne ona sa crvima.
MESTO
I kada novo
stanište pronađe
rod, ostaje isto
mesto na kojem
ćeš uvek biti
od zlata plod.
Foto: Privatna arhiva gospodina Sibinovića
Autor: Milorad Antonić
Izvor: Sedma sila
