U vremenu, u kojem svet odlazi ne samo u suton humanistike, već i u sveopštu dehumanizaciju, pojmovi kao što su: „književnost“, „umetnost“ i „kultura“ deluju, u najmanju ruku, naivno. Čini se da je planeta pošla stranputicom, upravo, jer kultura nije, niti će ikada biti, poligon za sticanje kapitala. No, društveno uređenje, kakvo imamo danas, teži isključivo sticanju ekstremne materijalne dobiti, koja umesto da oplemenjuje, od čoveka pravi ništa drugo do zver.
Zato je baš danas više nego ikada pre izazovno latiti se bilo kog segmenta kulturne delatnosti, a naročito biti motivisan za stvaranje novih umetničkih dela. U to ime, treba, narodski rečeno, skinuti kapu svakom ko trenutno, svojim taletnom, doprinosi da plamen stvaralačkih ideja još uvek tinja nad čovečanstvom. Književnost je odavno jedna od skrajnutijih grana umetnosti, pa pisci, koji su trenutno na domaćoj sceni, imaju zahtevan posao pred sobom. Velika je stvar kada se među njima pojavi neko ko svojim perom donosi brutalno iskrenu i, pre svega, kvalitetnu književnost. Jedan od takvih pisaca jeste Stevica Šepra Mihajlov – portir po trenutnoj radnoj profesiji, panker u duši, a po talentu pesnik i prozaista.
Ljubitelji sirovog književnog stila ga iz poštovanja zovu Bukovski iz Elemira, no da je savremenik i sunarodnik Bukovskog – Šepra bi definitivno i živeo isključivo od svog pisanja. Prilike su ovde posve drugačije, ali, bez obzira na to, Stevica Šepra Mihajlov, neumorno piše i u svojim delima oslikava svakog od nas.
Kada je pravo vreme da čovek počne da piše književna dela i šta za tebe znači stvaralački čin?
Individualna stvar, razlikuje se od pisca do pisca, mislim da nema pravog vremena ni pravog uzrasta da čovek sedne i kaže sad je vreme. Piso sam i sa 18 pesme il tekstove za bend u kom sam glumio pevača, čuvam ih u jednoj svesci i ne pokazujem nikom – to je bilo vreme za te pesme, a sad neke druge pesme i reči tražu da izađu napolje. Ne znam da l’ je “stvaralački čin” pravi izraz za ono što osećam dok pišem. Potreba da prospem dan na tasturu, da svakodnevnicu malo izokrenem i namestim po mom. Nekad mi uspe , kad nisam lenj kad da kucam, najčešće je zadržim u glavi pa tu kao pišem. Posle zaboravim šta sam piso u glavi, znam da mi je bilo fino i to je jedino važno.
Šta spaja pank i književnost?
Iskrenost. Nema panka i nema književnosti bez iskrenosti. Oseti se kad neko folira, kad piše o nečem što ne poznaje. Palo mi na pamet kad Cane u jednoj pesmi kaže da ga bole noge od piva. To je mogo da napiše samo čovek koji zna o čemu govori. I još jedna bitna stvar – i u panku i u književnosti imaš slobodu da se, bez poštovanja normi i pravila, izraziš kako ti misliš da treba. Nije matematika pa da nešto mora. Bar ja to tako gledam , ko pisac-naivac hahahaha. Pisci koji su se ceo život spremali da to budu verovatno se neće složiti sa mnom, sigurno da im je zanatski lakše da nešto napišu, al isto tako mislim da ih taj zanat negde koči da izađu iz šablona koje su svesno il nesvesno usvojili.
Da li je moguć istinski bunt i buđenje Čoveka na ovim prostorima?
Ne verujem u veliko buđenje. Verujem u sitne pobune, lične. Kod nas se čovek budi, pa se opet uspava. I tako u krug. Moj deda je pre nego što je emigriro kazo da ovde nikad neće valjati i što sam matoriji, sve više verujem dedi . Mladost misli drugačije. I treba da misli drugačije da bi se točak okrećo. Iz mene govori razočaranost svim i svačim, što se negde u mojim pesmama možda i vidi. Nisam prava adresa za širenje optimizma.
Kakva je veza između pohovanih tikvica i benda The Stooges?
Naizgled nikakva, ali je suština ista, jednostavnost i sirovost. Bez ukrasa i bez potrebe da se dopadnu svima. Voleš il ne voles .
Zbog čega je književno-umetnička scena u našoj zemlji danas ovakva kakva jeste?
Iz moje pozicije elemirskog portira nemam baš velik uvid u književno-umetničku scenu naše zemlje, vidim to što vidi svako iole zainteresovan – da država ne mari za umetnost, mislim da joj je to zadnja rupa na svrirali, a ovo što se održava je podeljeno u kojekakve klanove, zatvoreno u sopstevene krugove, same sebi dovoljne. Srećom, ima internet i mlade talentovane ljude koji mnogo ne zarezuju pravila, inače bi bilo mrtvo more, il još bolje bara. Mrtva brlja bez krokodila.
Kako je nastala zbirka pesama „U 3:10 za Kovin“ i koliko dugo se „krčkala“ pre nego što je ugledala svetlost dana?
Zbirka je nastala relativno brzo. Kad sam kreno da je pišem, imo sam jasnu nameru da od nje bude zbirka pesama, za razliku od prve zbirke kratkih priča „D Studžis I pohovane tikvice“, koja je nastajala godinama. Pesme su se skupljale iz svakodnevnih situacija – iz čekanja i zastoja, mali pobeda I poraza, video sam da imaju tu neku zajedničku nit, da sam to ja u tom momentu I eto, tu je.
Šta svojim delima želiš da poručiš publici?
Ništa. Kad pišem, ne pišem za nekog čitaoca koji će to jednom možda čitati, ne vidim čitaoca dok pišem. Pišem samom sebi, e sad ako se neko posle prepozna, i nađe u tom što pišem – to me veseli, raduje me da nisam baš sam.
Koji književni oblik ti više „leži“ – poezija ili proza?
Jednom sam u šali reko da mi je svejedno, priče sam iz horizontale prebacio u vertikalu i dobio pesme. To je ona veza između panka I književnosti – može tako, a može i ovako. Možda mi ipak više leži poezija, pisanje poezije je manje fizički naporno, čini mi se da mogu na mah. Proza zahteva kontinuitet, upornost i koješta još što ja nikad nisam imo.
Teme i motivi u tvom stvaralaštvu su vrlo šarenoliki. Gde nalaziš inspiraciju za svoja dela?
U ljudima oko sebe, u svakodnevnim razgovorima, u tišini, u gledanju u plafon. Nalazim je svuda kad se otvorim za signale , ti signali su svuda oko nas, ne važi ovo samo za pisanje, dobro bi bilo da više gledamo, slušamo ljude oko nas, a i nas same. Nije to lak poso, biti otvoren za život.
Da li si razmišljao da svoj rad pretočiš u film ili seriju?
Nisam ,al bi volo. Čuo sam da se to dobro plaća, pa da namaknem neki dinar od ovog mog pisanja. Ako poneko poznaje nekog ko to već radi, slobodno nek mi se javi ,
Koji su tvoji budući planovi na polju umetnosti, možemo li uskoro očekivati nešto novo iz tvog pera?
Pišem bez žurbe, lagano, laloški. U Banatu se stvari rade polako, natenane. Kad me neko pita da l’ pišem i šta pišem, kažem da pišem roman. Ima težinu kad to kažem, drugčije me gledu nego kad kažem da pišem pesmu il kratku priču. Doduše, obećo sam roman i pre ovo zbirke pesama – obećo roman, ispale pesme. Najlakše je obećati tako da me ne treba baš uzimati za ozbiljno.
Kao što se da primetiti, Šeprin stil pisanja izdvaja se po mnogo čemu od stila većine današnjih pisaca, pre svega jer njegova književnost ne sadrži previše uglađenih fraza već isključivo sirovu i golu istinu i baš zato nam je potrebno više ovakvih autora.
BIOGRAFIJA
Stevica Šepra Mihajlov rođen 1969. godine u Zrenjaninu. Autor je zbirke fragmentarnih priča D Studžis i pohovane tikvice, objavljenih 2023. u izdanju Niškog kulturnog centra. Dobitnik je nagrade „Stevan Sremac − Bal u Elemiru”, za humorističko-satiričnu priču 2022. Objavljivao je u Beogradskom književnom časopisu, Gradini, Dometima, Ulaznici, Buktinji.
U izdanju Partizanske knjige nedavno je izašla i njegova zbirka poezije U 3:10 za Kovin.
Foto: Sajt „Partizanske knjige“
Autorka: Milica Milošević
