Dvadeset kvadrata jeseniIzgubljeno ispod kožeBudi me U oku mi fermentisana tišinaNa rame kasne pticeU kostima plove lađeA more nadolaziMiluje početak kraja Očima ga čuješ Dvadeset galona jeseniNa jednoj staroj fotografijiLjubi meLjubi te Pre nego oslepimPostani neboMagla sam na reciNeka svu prazninu tvojuIzmeri zemlja u meni I videćešOstaće dvadeset mrva dušeDa te čeka Dvadeset mrva bezvremenih Foto: Pinterest Autor: Mile Lisica
Iz tvojih očiju isijavaPolarna svetlostKoja određuje daljinuNašeg odnosa U tebi raste divlje cvećeKoje je nemoguće iščupatiPuno je trnjaKoje te čuva od zrelosti Kad jednom odemA otići ću kad skupimDovoljno snageKad naučim da volimI odgonetnem emociju Tada ću znati da izvučem zaboravIz glave drugog čovekaI zasadim ga tako blizuDa mogu da ga dohvatimKad god mi zatreba Telo šapuće osetljive stvariKoje se ne govore naglas Uvek će biti teško razumeti teZato više ni ne pokušavamOdustao sam od želje da te odgonetnemDa saznem šta se krije iza slikeIskrivljene žene pune boja Telo se…
Volela bih da odem u malo mestozeleno i mirno,rođeno u dolini između golih brdagde žene, preko metalnih kapijajedna drugoj kolače noseda se pohvale veštinom i poštenjema recept kriju ko zmija nogeI umeju da bocnu jačenego puzavice što mirišu u proleće,dok se ogovaraju kuće preko puta.Gde o svakome se dozna sveI svako se svakome u nevolji nađeBaš onoj nevolji koju mu je ponekad poželeoiz dosade čisteonda kada mu je sve dobro išloda mu se malkice pomrse koncipa da mu u pomoć priteknukada ga prokleta nevolja skola.Tamo da odem gde vreme se…
Čuo sam da si odselilana zauvijekočekivano, nisam iznenađenovdje nikad nije bilo dovoljno široko.Ugovor na određeno,plata providnabili smo prinuđeni da…imamo te u vidu ako nekad…biće ponovo konkurs pa…a trideseta iza ugla, strpljenje na rezerviterapija za pritisak u najavičini ti se da su se svi snašli…a ti šta ćeš sa sociologijomi tim knjigama koje vučeš u torbi,poderanim starkama i majicom sa Džonijem?Pregazilo, prošlo, a ništa…nema više ni one slobode u koju si se klela, ničeganas nema odavno,a sada i konačnoSasvim je izvjesno da te više neću vidjeti,barem ne mladuAustralija zvuči tako daleko…
kupa se nebo u predvečerjui žute vatre jesenjeg suncaulice grle pod nogom šuška opalo lišćei preplašene zvonom ka nebugrlice hrle ćutimo sami moj grad i jao sjećanjimako stara dva ratna drugara svako na svoj način je skrioosakaćen diopostojanja u dnu ormara slušamo šum krošnje kestenjana strunama granakoje okida prohladan vjetar i obostrano pružamo rukeko povezanipupčanom vrpcom u milimetar opet mu tražimda nam ko nekad sklopljene čvrstou pesnicama palčeve drži dok suton-plamen nebesa pržida srce mojei moga gradajoš malo izdrži Foto: Pinterest Autorka: Željka Milinčić
Menja se ljudski rodVeštine su nasukanePlanine smrznuteŠume goreTalasi su postali pepeo Čovek treba da se ispravi, da hodai da čeka da se završi život Video sam rakuu zelenoj travipod sunjđerastim nebomkako se širi i jede zemlju Topotom svog srca ja vučem vozovei pomeram stene Ljudi sa belim šeširimanesrećni su kao mrtav pasLopatom kopaju svoje srceda pronađu mesto gde stanuje sreća Ubaci zaslađivač i napravi balans Razvučena koža od bubnjaispušta borbenu muzikuu znak onih koji plešusa kopljem u ruci Misli su mi na drugoj strani sobespremne da iskoče kroz prozor Vraćam…
Dom kulture „Studentski grad” Četvrtak 2. novembar19.00, Klub Magistrala „Dragan Ve Ignjatović“ STIHOTERAPIJA – vođeno čitanje pesničke zbirke Marije Kostić KAKO NASTAJE CRNA (Književna radionica Rašić, 2022) Učestvuju: Marija Kostić i Marko Đorđević Marko Đorđević vodi publiku kroz zajedničko čitanje knjige Marije Kostić,čija poezija nudi sledeće teme: razumevanje / prevazilaženje bola / smrt bliskih osoba /prevođenje autentičnih unutrašnjih stanja na kolektivno iskustvo / od identifikacije do uvida i katarze.Pozivamo vas na zajedničku biblioterapijsku tribinu kojom predstavljamo pesničku knjigu Marije Kostić. Marija Kostić (1985, Beograd) diplomirala je filozofijui završila master studije Kulturna politika i menadžment u…
Razvučem osmeh i tako sam srećnaLjudi vide osmeh na licuU srcu ledi , duša se nećkaTelo bi da pređe ulicu..Tako mi nedostaješ…Razjapim oči i veselo gledamSrećnu me okolina vidiU srcu mi tuga sediTelo mi od uzbuđenja bridi…Tako mi nedostaješ….Zabacim kosu i tako mi je lepoParovi mi na sreći zavideSrce mi kuca tako slepoTelo mi peva tužne etide..Tako mi nedostaješ…Nabacim ruž i stavim parfem jakLjudi gledaju i okreću glaveŽivot nije prokleto lakTuge mi se oko podneva jave…Tako mi nedostaješ…Plavi kišobran navučem i krenem niz ulicuTužne mi porodice zavide na srećiTuga mi…
Nova knjiga pesama Tamare Đuran Još pre vremena objavljena je u izdanju Arhipelaga u pesničkoj ediciji Element. Povezane jedinstvenom temom i celovitom zamisli, pesme u knjizi Još pre vremena oblikuju poemu o modernoj jedinki koja kroz obrede i iskušenja ljubavi traga za smislom svakodnevice. – Jedno od najdubljih duhovnih iskustava uči nas da je pesnički jezik pouzdan zastupnik našeg unutrašnjeg glasa. Bilo je to mislećem čoveku jasno – da se poslužimo naslovom ove pesničke knjige – još pre vremena. Tamara Đuran poeziju razume kao intimističku lirsku fakturu oblikovanu prema potrebama…
Van vremena bačeno,još je bajno i čisto…U zebnju uvučeno,još je sneno i ganuto… Ispeglano od zore oprane,uzaludne lepote,toliko krasne,da ne ostavlja te. Probati retko ko može,a to traje li, traje…zato su gore misli kao uže,a kiša lije li, lije… Ali se oklizne,na dugi vek,koji se uvek smrzne,na naše- zauvek. Foto: Pinterest Autorka: Sofija Shalabieh
