Poezija: Iza slike

Iz tvojih očiju isijavaPolarna svetlostKoja određuje daljinuNašeg odnosa U tebi raste divlje cvećeKoje je nemoguće iščupatiPuno je trnjaKoje te čuva od zrelosti Kad jednom odemA otići ću kad skupimDovoljno snageKad naučim da volimI odgonetnem emociju Tada ću znati da izvučem zaboravIz glave drugog čovekaI zasadim ga tako blizuDa mogu da ga dohvatimKad god mi zatreba Telo šapuće osetljive stvariKoje se ne govore naglas Uvek će biti teško razumeti teZato više ni ne pokušavamOdustao sam od želje da te odgonetnemDa saznem šta se krije iza slikeIskrivljene žene pune boja Telo se…

Poezija: Zaboravljeni trzaj

Menja se ljudski rodVeštine su nasukanePlanine smrznuteŠume goreTalasi su postali pepeo Čovek treba da se ispravi, da hodai da čeka da se završi život Video sam rakuu zelenoj travipod sunjđerastim nebomkako se širi i jede zemlju Topotom svog srca ja vučem vozovei pomeram stene Ljudi sa belim šeširimanesrećni su kao mrtav pasLopatom kopaju svoje srceda pronađu mesto gde stanuje sreća Ubaci zaslađivač i napravi balans Razvučena koža od bubnjaispušta borbenu muzikuu znak onih koji plešusa kopljem u ruci Misli su mi na drugoj strani sobespremne da iskoče kroz prozor Vraćam…

Poezija: Prljava, pokvarena pesma

Pričao sam sa pesmomPesma je plakalaI ja sam plakaoPosle smo se smejaliA onda sam zatvorio knjiguĆutao sam jaĆutala je pesmaViše nije imalo šta da se kaže Čovek u stolici za kampovanje,Pas sa obešenom facom,Zaboravljeni su u kratkoj mračnoj pesmi.Miris ovih stihova ostaje u meni. Prljava, pokvarena pesmauhvatila me je u svoj zagrljaj.Preporučena knjiga nije ostavilaželjeni utisak. Foto: Pinterest Autor: Bojan Lojković

Poezija: Kamena pesma

Odlepio sam zidove kako bih video tvoje kostikako se prepliću u zagonetku usporenim pokretimakoji me odvode na pogrešan put. Pepeljasti mačak, čuvar ulice, nadrkano me gledadok prolazim pored kamenih zidova. U toj ulici izgubio sam noć. Iza metalnih zelenih vrata,dok sedim u ćošku,razmišljam o prolaznosti Ulazim u područije izuzetnih odlukada se izbavim iz stanja ravnodušnosti Izlupao sam misli čekićem za mesone bih li shvatio suštinu izrečene istinekoja boli kao žučna kesa Na zidu visi izrezbarena slikanapunjena bojom.Na njoj devojčica krvavog nosačuči na zelenoj travi Čovek sa litice viče:Gladan sam života.…

Poezija: Bunker

Ispljunuću zaglavljeno meso između dva kutnjakaStrahovi mi pomažu da oživim pokrete lutka iz ćoškaBujanje ulice postala je navika isprekidane stvarnostiBezazlen pokušaj bega od učmalostiVidim more kada pada kiša Odneće mi rukeOteće mi nogeIzlomiti glavuOdrezati ušiZašiti usta Cepaće me, postepeno Hvatači vode!Duvači vatre!Upijači vetra!Gospodari vazduha! Odbranite me Unutar šume našao sam mestoSagradiću bunkerNastaniću se u rupi U gornjem svetu ništa se promeniti neće Treba mi prostorDa napišem pesmu…Makar i pod zemljom Foto: Pinterest Autor: Bojan Lojković

Poezija: Pogled boje mleka

Samo tu, u mom zavičaju,nisam svojIzgubljen klizim u očaj Korice izgužvanog bureka na podu starih kola,postaju obrok za bubePuna pepeljara pikavaca i izgužvanih kazni,smrdi na buđU tom đubretu spava istina Kroz šoferšajbnu vidim pticukoja seče neboNe osećam vazduhSuzno oko otežava svetlostSve je beloTaj pogled boje mleka budi u meni gorčinukoja oživljava najgori deo moje ličnosti. Svetla grada su utihnula.Hoću da se sklonim, negde…Osećam se kao neiskorišćena vaza,koja žudi za cvećemŽivot neprimetno prolazi kroz mene,kao ruke kroz mlaku vodu. Kroz objektiv fotoaparatasagledavam kadrirane uglovestare kuće u kojoj sam odrastaoSrećna porodica mi…

Poezija: Agonija

Oštre ivice me grebuSlomljene stvari u mojoj glaviizazivaju nemirNervoznim korakom, krhkog tela,koračam po tankoj žici koja naginje na levo Vreme je za polazakPakujem samo dve stvari:Ruke i nogeTamo gde idem jezik mi ne treba Gledam vetar kako pomera graneLišće pleše svoju igruPretvoreni smo u školjkuiz koje čkiljimo zbog strahaod nepoznate situacijeu koju smo ubačeni Ja sam urlik pticei ugriz divlje mačkeJa sam tuga zgaženog psai agonija insekta koji živi kratko Radost mi je okrenula leđaOtvaram vrata dvorištai stajem na debeli hladan betonOko mene su prljave narandžaste cigle Rebus moga života…

Poezija: Mesto pod suncem

Kokoška i ja,i trava,i drvo,i sunce,i vetar,i leptir koji širi svoja krila…šepuri seI četiri guštera…jedna porodicaI puž koji hita ka svom cilju,i muve, milioni muva koji su danas dobili bitku sa komarcima,i ptica koja leti u mestu i pušta vazduh kroz sebe Kokoška sve to gledaZavidi toj pticiI ona bi taj vazduh,i ona bi da leti,i ja bih da letimUzmem gutalj piva,ko zna koji po redu,i ja letim!I kokoška sad zavidi meni,a mene baš zabole za kokošku Došla druga, treća, celo jedno društvo kokošakaHoće da me oteraju sa svoje poljane,a…

Poezija: Džem od šljiva

Brava na mojoj senci je zarđala.Nema više iznenadnih poseta.U mom telu divlja oluja.Zemljotres je porušio sve organe. Raštrkan koračam ka špajzu.Jedino me džem od šljiva može spastiod iznenadnog napada terorista. Čovek, sa žutim zubima i ustajalim zadahom,traži mi cigaru.Nudim mu džem, jer jedino to imam.Zgađeno me pogleda.Kao da mi kaže: Pih.Pomislih: Više za mene. Foto: Pinterest Autor: Bojan Lojković

Poezija: Providan čovek u kožnom odelu

Tenzija ulične svetiljke koja treperi,nagoni me na besciljno trčanjeu smeru ničega.Silazim stepenicama intenzivne mržnje,koja kulja u mom stomaku.Napetost usporava rad srca, cveta koji vene.Ulični svirač, bez instrumenta u ruci,daje ritam treptajem oka.Usta izbacuju kineska slova,kao rezance iz supe. Ogledalo, išarano voštanim bojicamau pravcima vulkanske erupcije,popucalo je kao đon mojih zelenih starki,naprslo staklo na šoferšajbni komšijinih kola.„Nikada se nećeš vratiti“ – govori providan čovek u kožnom odelu.Nestabilan sam kao plovak na talasima.Nesiguran u svoj sledeći potez.Zamišljen stojim na naprsloj dasci.Zaboravio sam repliku.Šaptač je mrtav. Foto: Pinterest Autor: Bojan Lojković

Poezija: Niz ulicu

Zalutala sazvežđa na poluostrvu zagonetki,obasjavaju bronzano nebo iznad moje glave.Vrteška sažaljenja vrti me horizontalno,padam na glavu, više puta, na isto mesto.Izgužvana salveta u mom džepusmrdi na skorelu krv. Tuđe rane primam na sebe,prihvatam njihovu bol. Beskućnik me nudi parčetom hleba,u zamenu za zagrljaj.Sa starog kaputa otpada mi dugmekoje se kao novčić kotrlja niz kaldrmisanu ulicu. Prihvatam hleb za zagrljaj.Dajem kaput za osmeh.Trčim za dugmetom. Foto: Pinterest Autor: Bojan Lojković