Oznaka: Autor: Bojan Lojković

Poezija: Sećanje na čoveka

Administrator

Ljude više ne viđamNestali suZatvorili su se u šupe svojih predakaPustili su svoje duše,kao dete balon,da lebde po izgubljenim svetovimaKao majke koje su zaboravile decu,dok vetrovi nose krovove nepostojećih kuća Oči me peku zbog skorelih suza koje su se davno osušileU njima više nema slane tečnostiPatnja preuzima primatTa šupljina, gde su nekad spavale misli,izujedane do korica moje lobanjeNekad su bile spokojne i srećne Vojnici usukanih mačeva,u krčmi pored puta,piju svoje hladno pivo,ne obraćajući pažnju na rat koji bukti oko njih. Umorni od konstantnog stradanjaSudara dva bika,koji ne znaju zašto lome…

Poezija: Video sam riđu mačku kako plače

Administrator

U mračnoj komori,na crvenom svetlu,u kadici punoj vode,na fotografskom papiru…Pojavljuje se tvoje lice,tvoja bujna kosa,oči, nos, usne… Tvoje tanke ruke zagonetno šapućuRasteš sve jasnije u kadici punoj vodeZamišljam te kao ribuMoju zlatnu ribicu koja mi ispunjava željeSve što želim je da te opet vidimu onom kafeu prekoputa ulicekako ispijaš svoju jutarnju kafu Prepoznajem te kao drvou koje smo urezali naše inicijaleTu, baš na tom mestu video sam riđu mačku kako plače Praznina u telu velika je kao okean Lepim novine na prozorda izbrišem svetlostBol mi okupira grudiTuga se širi kao…

Poezija: Prsti i meso

Administrator

Šta osećaš kada stavim prste u tvoje meso?Sačekaj da vidiš da li će vetar srušiti kućuu kojoj visim sa tavanaOstani još malo da izmerimo daljinu našeg pogleda Prsti su ukočeniMeso lagano truliSve miriše na krvMi smo crkotine koje rastu iz rupeDa li želiš da sam mrtav? Izumiru misli mojeKoncima uvezujem kosti utkane žilamaGašenje se odvija brzo, od spolja ka iznutraJe l’ ovo hoćeš? Kradem zemlju od mrtvih, dok gazim uvelo cvećeSmeh je spontana stvar koja se događa uvek u istom danuOtkivam zube radi aukcije, ko udari jače dobija sveI tu…

Poezija: Konfuzija

Administrator

Umesto boreŽelim osmehI sjaj, koji se pretvorio u kamen Ne nalazim rešenja za svoju iskrivljenost Temperatura tela rasteGori crvena lampicaUzbudljiv osećaj neshvatnja Crno mastilo se razliva po sobiA mastilo se ne može opratiOstaje mrlja da nas upozoriDa neke stvari zauvek ostaju Sirova stvarnostJe srce koje vrištiSvoju pesmu ludilaU plesu tvojih raspoloženja U mraku vidim svetlostU svetlosti vidim mrak Kapljica mi kvasi dlanŠaka plačeDete vrišti:HOĆU JOŠBIĆU BOLJISLUŠAĆU VAS…SAMO MI DAJTE JOŠ Sakupljam se Foto: Pinterest Autor: Bojan Lojković

Poezija: Komšija Godo

Administrator

Na glavi ptica pravi gnezdoPacov se uselio u stomakBube ulaze u uvoMravi su mi u dupetu Nepomičan, danima stojim na uliciNa istom mestuČekam hitnu pomoć, da me odvezeu nepoznatom pravcu Niko ne dolaziJa i dalje čekamNeću odustatiČekaću koliko god bude potrebno Kad budete mogli, vi dođiteNema žurbeNadam se da još uvek ima mesta O, eno komšije Godoa!OdlaziI on je odustaoNisam to očekivao od njegaLjudi se menjajuJa ne!Neću se pomeritiNi makacČekaću ovde dok ne postanem prah Nemojte me zaboraviti Foto: Pinterest Autor: Bojan Lojković

Poezija: Cela

Administrator

Daj mi deo sebe.Malo parče tvoje kože.Delić tvog sna.Mali prst.Ceo tvoj osmeh.Jednu suzu.Daj mi bar nešto,nešto što ću nositi u džepu svog debelog kaputa…Da me podseća na tebe.Na koru narandže koja miriše u parku.Miris parfema koji cepa nozdrve.Okupano telo.Friško. Toga se sećam dok hodam ovom hladnom ulicom kasno noću.Nema ljudi,samo mrak i ja.I poneki pas.Gladan mršavi pas.Kao ja.Istrošen i bedan…Bez tebe ja ne postojim.Nema me.Ja živim u vazduhu, kao prašina.Vetar je moj dom,zato mi daj parče tebe,da ga zasadim u sebe,da mi ponovo izrasteš…Cela. Foto: Pinterest Autor: Bojan Lojković

Poezija: Borba sa stihom

Administrator

Maskirana senka suncaizražava stanje nebaŠkrabotina na papiruiskazuje stanje uma Sunce je uvek u pravupustimo ga neka goriVatru ne treba gasitidokle god nas grejeVoda je autostopervečiti statista Vodopad loših misliobrušio se u mojoj glaviŠkrabotine se množeFikcija postaje stvarnost Lomim olovku u znak protestaNe želim da budem osuđenik u stanuAuto-sprejom, na zidu ispisujem žvrljotineSvrha stvarnosti će oživeti u meniUobličiću dan, da bih razumeo noć Svakog dana poništavam sebesvoje postojanjeloše misli i odbeglog BogaSutra ću pobediti stih Foto: Pinterest Autor: Bojan Lojković

Poezija: Beng, beng, beng (Ostavljeni u mraku)

Administrator

Lepljivi dani u istrošenim gradovimaponavaljaju se kao redovi mravau potrazi za zimnicom Ljudi sa rasečenim usnamagegaju se cik – caksavijenih leđasa bolom u stomaku Ne vidi se krajZaboravlja se početakOd ustanka smo svi digli rukeŽmurimo na putu ka ambisu Devojčica vrišti za svojomizgubljenom lutkomDečak je upucavasvojim plastičnim pištoljem BENG, BENG, BENG Odzvanja sa televizora u dnevnoj sobiKauboj pebeđuje Bez emocijaBez empatijeBez nadeBez smeha Ostavljeni u mraku Foto: Pinterest Autor: Bojan Lojković

Poezija: Kokosom budim kamen

Administrator

Pesnica udara u zidŠaka lupa šamarPrst je u oku Vruć vazduh uspavljuje Zenica je u obliku vatreGledam kako se požar širiDim je u nozdrvamaGušim se od ovog usranog života – Zabranjeno ti je da gledaš pravoSpusti glavu!To su nova pravila ponašanjaGovori mi ćelavi čovek u šarenoj košuljii firmiranim patikama Pao si na podPodigni se i kreni da hodašIli nemojBolje puzi da te ne obori ljudska glupost Sedam u prvi avionLetim na drugi kraj svetaNa pustom ostrvu samKokosom budim kamenNožem rezbarim drvo,kopam utrobu,da uđem u nju i ponovo se rodim Foto:…

Poezija: Hrabri samurajski ratnik

Administrator

Hrabri samurajski ratnik,smoren sedi u svojoj kućiMač mu je iznad krevetaVeliki sloj prašine se nakupioNema više sa kim bitke da bije Hrabri samurajski ratnik je otišao u penzijuŽivi sam u staroj brvnariNema komšija u bliziniDa ih ima, već bi ih pobio,jer on ništa drugo ne zna da radiNema ženu, jer bi i nju ubioAko ne ubije bar jednog živog stvora,taj dan je izgubio smisao Hrabri samurajski ratnik gladuje,jer ne zna ni jaja da ispržiPoražavajuće je sve toIzgubio je svoj identitetPo ceo dan leži u krevetuČeka dan kada će se ugasiti…

Poezija: Iza slike

Administrator

Iz tvojih očiju isijavaPolarna svetlostKoja određuje daljinuNašeg odnosa U tebi raste divlje cvećeKoje je nemoguće iščupatiPuno je trnjaKoje te čuva od zrelosti Kad jednom odemA otići ću kad skupimDovoljno snageKad naučim da volimI odgonetnem emociju Tada ću znati da izvučem zaboravIz glave drugog čovekaI zasadim ga tako blizuDa mogu da ga dohvatimKad god mi zatreba Telo šapuće osetljive stvariKoje se ne govore naglas Uvek će biti teško razumeti teZato više ni ne pokušavamOdustao sam od želje da te odgonetnemDa saznem šta se krije iza slikeIskrivljene žene pune boja Telo se…