Poezija: Niz ulicu

Zalutala sazvežđa na poluostrvu zagonetki,obasjavaju bronzano nebo iznad moje glave.Vrteška sažaljenja vrti me horizontalno,padam na glavu, više puta, na isto mesto.Izgužvana salveta u mom džepusmrdi na skorelu krv. Tuđe rane primam na sebe,prihvatam njihovu bol. Beskućnik me nudi parčetom hleba,u zamenu za zagrljaj.Sa starog kaputa otpada mi dugmekoje se kao novčić kotrlja niz kaldrmisanu ulicu. Prihvatam hleb za zagrljaj.Dajem kaput za osmeh.Trčim za dugmetom. Foto: Pinterest Autor: Bojan Lojković

Poezija: Mine u glavi

Param svoje srce,zbog tvojih zaštićenih očiju,prekrivenih tamnim staklima,koje ne odaju ništa. Demontiraj ove mine u mojoj glavi.Moje vruće telo isparava.Tvoj hladan dah ga gasi,da se ne rasplamsa i počne da gori. Ljudi koji umeju da volebodre me iz potaje.Video sam svoj odraz u tebi.Tvoje grudi su mi jastuk utehe. Budi pažljiv prema ženi koja slika.Ti, čovek koji pišeš si njen oslonac.Savetuje me pesma u nastajanju. Na gramofonu se vrti ista ploča.Sa njega odjekuje naša pesma.Volim tvoju tišinu,tad te najbolje razumem. Sve je do nas…Sve ono što je važno. Autor: Bojan…

Poezija: Dalje od sebe

Desio se nesklad pokretaRazum kao da je tuđaMisli su mutne, kao farba.Ukrali su mi dan.Okrenuo sam pograšnu stranicu knjige…praznina smeta.Popunjavam mesta bojom,pokušavam da oživim svet u kome život ne postoji.Udišem mrvice prašineGutam ih kao gorak zalogaj.Zaključan u sebi ne osećam vazduh.Da li mi je život oduzet? Vidim dete koje trči,osmeh mu popunjava lice.Ne zna da čak i on ima svoj rok. Zamućen pogled u daljinu gleda,traži ruku spasa da ga povede u pravcušumskog puta koji nema kraj…Iz krčaga vremena moj ponos kaplje,skupljam ga rukama,dok ga zemlja ne upije celog. Sve…

Poezija: Ti i ja

Ti i jai obrnuti mesec,papirni cvet pocepan na polaTupa igla ubodena u drvo koje vene Ti i jaZagledani u izgreban parketMasnu fleku na plafonuOsećaj zagorelog ručkaCrni dim iznad naših glava Ljudi iz budućnosti plačuDeca iz prošlosti se smeju Pogled usmeren ka zidu koji nas deliOsećaj izgubljenog mirisa koji se vraćada sakrije tugu i rasplamsa suze Ti i jaI polomljeno krilo slepog mišaIzlizan đon…Nokat u mesu.Razbijena čaša.Ožiljak na licu… Muzika je prestala da svira.Nema više zvukova.Ostala je samo tišina…Tišina i ćutanje Autor: Bojan Lojković Foto: Pinterest

Poezija: Blatnjavo srce

Ponosno koračamo svetom,dok upakovani opstajemo u kartonskoj kutiji.Mi smo ničiji, zato nam je vrat go. Vičemo na ulice,prenaseljene gradove ibesciljne države.Gledamo u bledi zračak sunca,sa spojenim šakama,molimo ga da zasija…Da nas obasja svetlušću vereu bolje sutra. Merdevinama se penjemo na Mesec.Tamo nas neće mrzeti.Bićemo novi izdanci poštenja.Praljudi bez predrasuda.Regruti pozitivnih misli. Na pločniku je osušena baraostavila oblik blatnjavog srca.Trenutak kasnije, bahati gospodin,u svečanom odelu,ostavio je trag svojih skupih kožnih cipela.Blatnjavo srce je postalo muljavi otisak.Ja sam ga video.Na kratko. Lepota je u oku. Foto: Pinterest Autor: Bojan Lojković

Poezija: Mala moja nesigurnost

Kotrljam svoju nesigurnost po prašini.Izveo sam je u šetnju,da nakupi smrad.Možda joj to pomogne da se ostvari. Svaki put se nakostreši kad sretne odlučnost.Kad naleti na zatvorenost, ona je liže.Dobro se slaže i sa nezadovoljstvom,a na sigurnost reži.To je tako tipično za malu moju nesigurnost. Ona raste iz dana u dan.Vodim računa o njenom zdravlju.Hranim je samo zdravom sujetom.Zahvalana mi je za sve.Poslušna je i voli da se mazi.Samo nek ona živa, zdrava…i vesela bude. Autor: Bojan Lojković Foto: Pinterest

Poezija: Gumene bombone kiselog ukusa

Čovek bez odgovora koračapo gumenim bombonama kiselog ukusa.Slepi psi pevaju zaboravljene pesmeMačke zavijaju piskavim glasomskačući sa visoke zgrade, bez padobrana.Žele-zeka nosi bejzbol palicu radi sigurnostisvojih potomaka. Kada bih pomislio da drvo ne postojiza mene više ne bi bilo mesta u šumipunoj kišobrana. Sloboda stvaraoca je mikro-kosmosu džungli isprepletenih mislikoje prave kratke spojeve opasne po okolinua zdrave za ljudski um. Kako si?Odlično…Ma, sjajno sam.Kako si?Dobro sam…sve je kako treba.Kako si?Onako…nekako sam prazan,ravnodušan prema svemuKako si?Nisam dobro…upao sam u rupu iz koje se teško vadi…Još uvek padam. Autor: Bojan Lojković Foto: Pinterest

Poezija: Mrvice hleba

Disko kugla je ućutkanau mrklom mraku gustom kao smola.Moje noge polivene lavomne mogu ni napred – ni nazadU svojoj postelji Bog pravi mozaik svetaod mrvica hleba, dok jede čajnu kobasicu Odeven svojom nesigurnošću ja puzimka oslobođenju straha od neuspehaPravim beskonačne krugove u kružnom tokunezadovoljstvaStrela preživljavanja pogodila me je u leđa.Trnem od konstantnog bola Odsutan sam…Odlutao sam na neko bolje mestoTamo gde me primećujuGde mi ne treba dugme za uzbunu,ni pištolj ispod kreveta. Leševi mi pričaju o trijumfima prošlostiSavetuju me da je odustajanje jedina opcijaGrobno mesto je zauzetoNi tu ne mogu…

Poezija: Dobre žene se ljute

Čovek sa zida mi šapuće reči:Dobreženeseljute. Bez nje ja nemam miran san.Živim u njenim očima.Oduvala nas je noću spokojan san.Prstima prelazim kroz mrak.Izbačeni smo iz vakuum pakovanja.Izgužvani, u besanoj noći, mi lovimo prošlost. Voleo bih da sam tableta u tvojim ustima,da me rastopiš svojim nepcima i jezikom,da mogu da skliznem niz tobogan tvog grla.Želim da vidim tvoj mehanizam, izbliza.Kao špijun u kariranom odelu, sa lupom u ruci. Dok si iza zatvorenih vrata,osećam te u glavi.Ti si kao buva na lovačkom psukoji brzo nanjuši slabost. Čovek sa zida mi šapuće reči:Jednogdanaćešostatisam.…

Poezija: Vitamini

Crv je halapljivo ždrao list.Pojeo ga je do pola.List je pukao i pao na zemlju.I crv je pao na zemlju.Posledice:Unutrašnje krvarenje,naprsla rebra,polomljena noga,iscurelo oko. Kokoška je videla bespomoćnog jednookog crva.Tupo ga je pogledala i smazala u trenu.Dok se oblizivala,kokošku je pojela mačka.Iz njenih usta je virilo krvavo perje.Koka se još nije ni slegla u mačijem stomaku, a pas ju je pojurio.Mačka se popela na drvo.Pas je skočio na granu na kojoj je stajala mačkai sam u čudu što je skočio toliko visoko.Kao nikada u životu.Grana je pukla.Sada je mačka u…

Poezija: Kafana

Boga više nema.Zaboravio je na nas.To sam saznao jednog dana dok sam naslonjen na ogradu jeo jabuku.Zli ljudi su se pojavili,da sapletu poštenog čoveka i gurnu ga u jarak iz kog ne može da se izvuče.On puzeći pokušava da preživi. Počela je kiša.Pošten čovek se zaglavio u blatu…A ja sam se sklonio u kafanu koja je smrdela na zagorelo meso i svinjski prdež.U njoj sam zaboravio na Boga i poštenog čoveka,zagledan u ogromne dojke konobarice koja je došla da me usluži.Naručio sam rakiju, ne gledajuću joj u oči.Tražio sam da…