Neizgovorena riječ,vapaj bola bez glasa,prošlost daleka već,zagrljaj nade i spasa. Jecaj napukle usne,trzaj umornih grudi,čitav svemir kad prsne,izvan vremena, ljudi. Treptaj skivene suzena rubu trepavica,otpalo dugme s bluze,nemaš godina, lica. Strah starome strahu,slutnja u novoj slutnji,uzdah svakom uzdahu,sve ono što se ćuti. Foto: Pinterest Autorka: Tamara Dragić
Dečak je bio uklet,dok na ledini nijeupoznao šareni cvet,koji kosmičku rosu pije. Cvet mu je dopustioda ga pomiriše,dečje igre je napustioi počeo o njemu da piše. Cvet ga je naučioradosti promena,dečak je zrelo zaključio:cvet je nastao pre vremena, prostor je u vlasti cveta,zajedno sa godišnjim dobima,i sreća budućeg sveta,koja pripada dobrima. Hrabrost je izduvala cvetpoput zvuka saksofona,cvet je na ledinu doneo svetposredstvom nebeskog korena. Foto: Pinterest Autor: Dejan Kolarević
U slanoj osami sjenovita školja, burovitih mijena – škurih bura dalekih vremena, harmonija zemlje – težaka, loze i školja. Poetika života težaka s lozom i tečnim kruhom – vinom, žednim bačvama. Kapetan usidrenog broda – školja. Bodul. Posadu mu čini: loza, maslina, tovar i koza. Otvrdlih ruku, svinutih leđa. Izlazi u polje. Izlazi na more očima zaklonjenih težačkim dlanom, obuhvaća pogledom svakodnevicu, podignutim prstom osluškuje vjetar, bolom u kostima ćuti promjenu vremena. Tijek vremena s maslinama mladim, starim, bolesnim i zdravim. Žuljava ruka opipava grane, rane… traži lijek. Primi leđa,…
Krenuo sam prema kupatilu. Ako ništa time ne do bijam, ništa time i ne gubim. Zašto onda razmišljam o akciji? Nadi sam davno objasnio značenje cinizma. Tada više nije bila mala, znala je tačno o čemu govorim. Od tada mi se više nikada nije javila, čak ni telefonom. Očekivanje sam uzdigao dovoljno visoko da su svi mogli sramnu golotinju dobro da vide. Ostao sam sam i sasvim svoj. I ceo ispunjen sobom. Na zidu, pored stepeništa, ispred jedne zgrade, znoj mi je izbijao kroz svaku poru. Ceo sam kao poliven…
Noći nedosanjanejutra neoznojenazime neutopljenemjesta neprigrljena krošnjenemirisane kišeneprimjećene vjetarneudahnut oblaknedodirnut samoće nezavoljeneodjeća nezgužvanazagrljaji nedočekanitišina neodslušana priče neispričanepjesme neispjevaneriječi nedorečenepisma nenapisana srca neraširenatuge neoprošteneduše neiscjeljeneživot nedoživljen
Ljude više ne viđamNestali suZatvorili su se u šupe svojih predakaPustili su svoje duše,kao dete balon,da lebde po izgubljenim svetovimaKao majke koje su zaboravile decu,dok vetrovi nose krovove nepostojećih kuća Oči me peku zbog skorelih suza koje su se davno osušileU njima više nema slane tečnostiPatnja preuzima primatTa šupljina, gde su nekad spavale misli,izujedane do korica moje lobanjeNekad su bile spokojne i srećne Vojnici usukanih mačeva,u krčmi pored puta,piju svoje hladno pivo,ne obraćajući pažnju na rat koji bukti oko njih. Umorni od konstantnog stradanjaSudara dva bika,koji ne znaju zašto lome…
Nezvanome Gostu Nemojte mi, molim vas, doći kad ne trebaNeću moći da vas primimNe zovem u gosteIskreno se divimKapiji zatvorenojPred svetom svekolikimKovano je gvožđe svuda postavljenoA bojene mašne samo ka unutraGledaju; sve je drugo ostavljenoSpoljaA vi kad vas snađe nevoljaPričekajte tu – pa makar do sutra.Gost je nezvan sklonNezgrapnome hodu, silini spram staklaZaklanja mi sunceA reči kad odu, nemam više komeSamoću raspresti, dugove izvestiČuvam jedno mesto, suprotno je siliSklonite se s prizmeNikad niste biliNa sunčanoj staziOna je za meneI Emili. Foto: Pinterest Autorka: Lidija Bajović Izvor: Plavi krug
Obećao si mi taj plesJoš jedan, samo jedanPod nebom sa kojeg kaplju zvijezdezačarane mjesečevim prahomObećao si jednoj šašavoj glavida ću se opet osjećati kao klinkaI da ćeš mi vratiti moje igračkeI ono srce koje kuca poput ševine pjesmeI prste drhtave i nespretneU igri zvanoj prva ljubavU očima iskričavim od biseraBjelini kojoj je drugo ime naivnost. Nisam ti vjerovala, ali sam slušalaUpijala taj manuet, Slavujev glasSmijala se ludosti neostvarene maštePuštala da kroz etar putuje nadaZarobila je u zlatnu krletku čekanjaSve one suze isplakane i neisplakaneSve one ukradene poglede preko ramena One…
U mračnoj komori,na crvenom svetlu,u kadici punoj vode,na fotografskom papiru…Pojavljuje se tvoje lice,tvoja bujna kosa,oči, nos, usne… Tvoje tanke ruke zagonetno šapućuRasteš sve jasnije u kadici punoj vodeZamišljam te kao ribuMoju zlatnu ribicu koja mi ispunjava željeSve što želim je da te opet vidimu onom kafeu prekoputa ulicekako ispijaš svoju jutarnju kafu Prepoznajem te kao drvou koje smo urezali naše inicijaleTu, baš na tom mestu video sam riđu mačku kako plače Praznina u telu velika je kao okean Lepim novine na prozorda izbrišem svetlostBol mi okupira grudiTuga se širi kao…
